Postoji razlika između stvari koje nas mame i stvari koje nas dozivaju. I jedne i druge su okej, ako nam služe i vode ka našim višim ciljevima. U potrazi za novcem ili partnerom, saznaćemo sve o sebi. Svaka želja je spiritualne prirode, makar ona bila omađijana svetlucavim stvarima.

Međutim, trebalo bi voditi računa da život ne provedemo omađijani željama da sakupimo što više u ovom životu. Tako da nikada ne čujemo suptilne reči duše, koje treba da ostvarimo i zbog kojih smo rođeni baš sada baš ovde. Jer takve samodovoljne potrebe dolaze tiho i negujuće. U momentima kada stanemo. I dopustimo sebi sebe. Tada je pravi trenutak da ih uhvatimo i oživimo, da ne bi prošao voz.

Kada poželim nečega više, ja znam da mi fali ono esencijalno. Moja duša je gladna ukoliko njome upravljaju moji nagoni. I ne postoji taj slatkiš koji će me zadovoljiti. Makar on bio Grčki Bog ili Green Card. I što ih više trpamo u sebe, sve manje čujemo zov duše. I onda, čak iako dobijemo sve što nam zaista ne treba, gubimo ono što nam je zaista potrebno.

Od svih stvari koje danas nije trebalo da uradimo, mi ne uradismo ono što je bilo neophodno da se desi.

Stoga bi svaki dan trebalo otklanjati višak. Da od dana sklonimo sve što pišti i šljašti, da bismo mogli da vidimo svetlost u nama samima. Višak po višak, eto nama manjka. I mogućnosti da se susretnemo sa nama samima, ogoljenima.

Zato, kada nam dođe sledeći raspust ili odmor, zadatak nam je da ne idemo nigde, već da ostanemo sami sa sobom. Da vidimo šta bismo radili kada bismo imali najdragoceniju valutu na svetu, slobodno vreme. Freedom is a realization of self. Koliko je ta rečenica i ideja moćna! U slobodi i kroz slobodu možemo videti ko smo mi zaista. Šta su naše navike i gde leži naša sreća. I kako je treba probuditi i negovati.

Tišina je najglasnija stvar na svetu. U početku nas čini uznemirenima i nemoćnima. Pokazuje nam da smo kao narkomani navučeni na dešavanja. To jest na beg od nas samih. Potom shvatamo da je tišina kao lek napravljen samo za nas, ona ne deluje insta, jer nije instagram, ne, ona ima mnogo više od grama u sebi, ima čitavo seme koje nas može nahraniti. Ako ga posadimo sada i ovde.

Sa onim što imaš, radi ono što možeš. Sada!

Kada posadimo to seme niklo iz tišine, treba da zalivamo strpljenje. Da stari ormar polako zamenimo novom garderobom. Jer ako odmah sve pobacamo, mi nećemo imati šta da obučemo. Bićemo apsolutno nagi svetu koji nas okružuje. A svet ume da bude nemilosrdan i da ismeva našu ideju. Zato ipak treba igrati po pravilima onih što misle da postoje pravila. If they are part of the Matrix, they are our enemies.

For now.

I ukoliko razmišljate da sada nije pravi trenutak, život vam može proći u čekanju. Pravih ljudi i pravih trenutaka. Ali sve je pravo vreme, ako smo sebi dali za pravo. Da živimo našu svrhu, ma kako se ona činila drugima. I kako god drugi reagovali, oni pričaju o sebi. Ne o nama. Jer su i oni svesni da ničega nisu svesni. I da su progutali hiljadu žaba do sada i da im je zov postao toliko tih da pomisle da je to još samo neki od glasova u glavi.

Zato bi na vreme trebalo da ga čujemo, dok su ostali glasovi još tihi. Da proglasimo svoju ludost na vreme, piše Bepa. U pravom trenutku, jer nam je tišina šapnula da je svaki takav. I da znamo da kad god uđemo u pogrešan voz, sve stanice će biti pogrešne. To je zakon. I da je jedino na nama da izađemo iz voza. Mi smo ti spasioci koje čekamo. A pošto smo sa Balkana, do sada smo naučili da se kondukter može potplatiti i zato ne bi trebalo čekati na njega da nas elegantno pošalje napolje. Out of our minds. Jer ni on ne zna, ono što mi shvatamo. Da život nije kratak i da ima da se putuje. A u kom pravcu, zavisi samo od nas.

Suviše smo važni da naš život smatramo nevažnim.

I znajte da se svi mi bojimo. To nije ništa novo. Ako smo živi, bojimo se. Ono što je strašno jeste smrt naše stare priče – Žana Poliakov.

I spoznaja koliko smo moćni.

I koliko možemo, ukoliko smo u pravom kupeu.

Jer bez voza u pogrešnom pravcu, nama ostaje sva energija za prave stvari. Za sjajne predele, ljude i ideje.

Eto vam razloga da danas odlučite da uradite ono što treba. Da ne biste radili sve ono što ne treba. I postigli ono što nije važno. Vama važno.

Ne čekajmo konduktera da nas izbaci sa koloseka. Izađimo sami, u našem stilu. Sa našim izrazom.

Uvek je pravo vreme za svoje ja.

A ako mislite šta će biti kada izađete, nemojte ni misliti. Samo pogledajte. I videćete čitav svet koji ranije niste. Dok ću ja videti vas. I pružiti vam ruku. Sada.