Ziveti Glasno
Flow

Čovek koji voli

Ja sam čovek koji voli.

Stojim u dvorištu obdaništa i čekam da dođu po mene. Vidim sebe malu, ali sa velikom željom – jedva čekam da odrastem. Mi znamo šta nas sve čeka u budućnosti koja dolazi, kakve će nas energije okruživati i zašto smo birali taj život, kada smo još uvek mogli da sagledamo da su prošlost, sadašnjost i budućnost jedno. Naš je zadatak da ih preživimo, oplemenimo i ostanemo što više neokaljani. I najvažnije od svega, da i dalje budemo sposobni za ljubav.

Šetam ulicama na kojima sam odrasla, ali koristim google maps. Orijentiri su mi strani. Čujem neki Keki, ko zna koja Kifla, ali ne znam gde treba da odem. Odlazim u prodavnicu, ali ne zatičem svoju hranu. Mislim na obrok koji mi se jede, ali on se nalazi u sajgonskom hemu. Vidim ananas u prodavnici, i zamišljam kako ću ga otvoriti i u njega posložiti pirinač koji ću prethodno obariti i propržiti sa začinima i sicno seckanom paprikom, šargarepom i cveklom. Po prvi put ne kupujem kajmak jer mi je jak, ako rešim da ga pojedem, dovoljan mi je za čitav dan. Promenila se energija, želja, ali i želudac. Konačno imam priliku da budem, a ne budem. Od sveta, ali ne i u svetu. Od priča, ali ne i akter. Ah, kakve divote. Kakve milosti. Pripadati, a ne činiti da se niz nastavi.

Šta to uopšte znači pripadati, a ne činiti da se niz nastavi, pita me moj veliki uzor i osoba koja je to živela mnogo pre nego što sam znala kakve sve mogućnosti život može da nam da. Kako je božanstveno imati nekoga ko vam je bio uzor za prijatelja koga možete zvati svojim. Neko ko vam na putu do jezera, kapućina i limunade, govori da je spremila beli papir da zapiše darove koje ste doneli među svoje. Ako sam i zaboravila kada mi je postala zvezda vodilja, sada sam znala kako sam baš nju nesvesno izabrala. Njen osmeh i ljubav prema životu, bili su tako sveobuhvatni i neobični, a naši. Ona nije bila Sadguru ili Sai Baba, gurui nama daleki. Ona je koračala među nama i znala tajnu. Nikada o njoj nije predavala, ali je svoj život učinila lekcijom. Neophodni ste, profesorka moja mila, šapućem joj. I u dubini srca zahvaljujem što sam bila njen đak. Život orkestrira i najsuptilnije detalje, čak i mašnu koji ćemo staviti umesto kravate, ili cvet u kosu, umesto rajfa. To je život i njegova lepota i snaga.

Dok god kroz život ne možemo ići osmehom, do tada nas život van nas poseduje. Ništa ne znači otići na izbore jednom u četiri godine, ako ne biramo sebe svaki dan. Slaviti slavu, ali ne slaviti ostale dane. Vrednost odlazaka je isto tako mala, ukoliko tražimo ono što nismo uspeli da nađemo i u svojim krajevima. Karma je čudna stvar, a neobično je lepo kada je uobličimo, pretočimo i promenimo, tako da nam bude magično, tu gde smo poželeli da nas nije bilo. Ona se nasleđuje, ali se i stvara. Zato je važno da napravimo spisak stvari koje nam oduzimaju moć da budemo ljudi, stameniti i nasmejani, jer to je ono što je naš zadatak da promenimo. Sužavati spisak. U svakom danu, svakim korakom, sve više napredovati. Koliko možemo i koliko nam Bog dozvoli.

Neophodnost menjanja, čini proces izlečenja zastrašujućim iskustvom za veliki broj ljudi. Osoba zna, svesno ili nesvesno, da odluka da promeni svoj život, znači pozdraviti se sa njim. Neki pomisle da mogu paralelno zalečiti svoj život i zadržati ga, te ne uspeju ni u jednom, ni u drugom. Mnogi pokušavaju da nađu izvor celovitosti, ali kada stignu do njega, ne mogu iz njega da piju. Otpuštanja i izlečenja zahtevaju preduzimanje akcije, to nisu pasivni događaji. Osveženje našeg života, zahteva od nas unutarnju snagu i sposobnost da napravimo male, ili velike promene – piše Karolina Mejs.

Došla sam u Srbiju nakon što sam dve godine provela u Aziji i počela zaista da čujem svoje okruženje. U Vijetnamu, čak i kada želite, ne možete pronaći delove života koji ste živeli do tada. Vazduh koji udišete je začinjen, lice je vlažno od tropske klime koja vas okružuje, bučno je – nemate pauzu od zvuka čak ni u parku ili svojoj zgradi, uvek neko peva neke karaoke. Hrana ni ne nalikuje na našu, srpsku. U kuhinji ne možete pronaći nož, jer oni ne seku nožem, već makazama, i jedu isključivo štapićima. Ukoliko ne operete sudove odmah nakon jela, doći će čitava džungla na desert. Hej, čak i mravi nisu oni naši – oni su tamo manji i nekako braon i ima ih svuda.

Odlazim do toaleta, vraćam se i čeka nas žestina na stolu. Okupile smo se da proslavimo drugaričinu veridbu. Koliko smeha i ljubavi za jednim stolom. Divote. Dok sam bila odsutna, govori jedna drugoj kako ne pijem više, zezajući me kako pijem samo šotove od cvekle. To je ta promena, otpuštanje i zalečenje, koja se može očitati i u jednoj porudžbini.

Ukoliko uspemo da kažemo hvala na mestima na kojima nismo mogli da provedemo ni sekundu, ukoliko možemo da zagrlimo ljude koji su nam oblikovali život, kada smo u mogućnosti da iskažemo sebe tamo gde smo bili nejasni, kada drugome poželimo da objasnimo naš ugao sveta i doživljaje koji nas čine srećnima, kada napravimo gozbu i pozovemo ljude na nju, otkrivši im da postoje i drugi svetovi, a ne samo jagnjeći i kajmakski, tada počinju ljubav i magija. I kajmak i proso. Nisu nijedni svetovi loši, niti dobri – nema boljih ili gorih, ima samo naših i njihovih. Mada, kada bolje razmislim, nema ni toga. Paralelni svetovi su svuda oko nas, međutim, čovek koji voli, uključuje, ne razdire. Mnoštvo za jednim stolom. To je alhemija svakog kuvara, bilo u kuhinji, bilo u životu. Ako niste primetili, svi kuvamo svakodnevno – neko sebe, neko druge, a neko hranu. Odluka je naša, a izvor je tu – nije čak više ni iza ugla.

Naš početak je već naš cilj.
Samo koračajmo.

You Might Also Like...

No Comments

    Leave a Reply

    error: Content is protected !!