Nema veće sreće nego kada počneš da veruješ životu. Da zna šta radi. I da je uvek tu za tebe, samo treba da ga pustiš. Da se opustiš i dopustiš sebi da budeš nesavršen i ono što jesi u trenutku u kome jesi. I da te ne bude stid da probaš nešto što nikada nisi. Novi kraj, hranu, ples, ma ceo životni ritam. I da izađeš iz sebe i spoznaš razne svetove oko sebe. Koji su sve vreme bili tu, ali smo mi na trenutak pomislili kako treba parirati životu. Hvala Bogu, pa samo na tren. Sada znamo da treba paradirati. Otvoriti i srce i um i eto nas u igri. Sa srećnim dobitkom.

Dugo sam se spremala da otvorim ta vrata i dopustim sebi da odem od sebe i svojih misli, i pustim život u sebe. Mislila sam prekid sa iluzijama = korak ka provaliji. Koliko je to sada smešno, kada samo pomislim kako sam razmišljala. 🙂 Jer ne boli nas kraj, nas boli što više nema poznate priče i kuknjave. Što nemamo više koga da okrivimo. Jer kada otvorimo određena vrata, druga se zatvaraju. A ova kroz koja smo prošli, sugerišu nam da smo mi ti koji kreiraju sopstvenu stvarnost.

Šta ćemo raditi sa svim slobodnim vremenom i neograničenim mogućnostima? Kako ćemo kreirati svoj dan, ponašanje i život? Da li imamo dovoljno odgovornosti prema svakom dahu koji uzimamo i dajemo? Ko smo mi ako ne robujemo pravilima, ali shvatamo dužnosti?

Kada spoznamo magiju života i preuzmemo odgovornost za sebe u njemu, igrice prestaju, ali nastupa naš ples sa univerzumom. I mogućnost neočekivanog, avanture i spoznaje.

Kada sam to osvestila, mnoge stvari su odjednom postale kakve treba da budu. Jer sam ja postala Ta. Koja treba da bude ono što jeste. I to je već dovoljno. Biti svoj u ovom vremenu. Jer život ne planira da uspori, mi smo ti koji treba da zaustavimo bujicu neodgovarajućih momenata i kreiramo izvor onih koje volimo. To su ta vrata kroz koja treba proći.

Ali nemojmo misliti da se prolaskom kroz sopstvene iluzije sve ostvaruje. Mnoge želje nisu. I mnoge neće. Koje sam jako želela. I koje ću želeti. Ali sam sada po prvi put znala da sam ulaskom u sopstven život, prvenstveno rekla sebi i životu da i da je svako ne samo preusmrenje ka onom glasnom da. To je nešto najprirodnije što sam mogla da spoznam. I naravno da je sve u tom trenutku oživelo. Jer je moje srce oživelo. Više nije bilo na održavanju. Nisu mu bile potrebne tahikardije. Sada je bilo celo. Ako možemo da jedemo whole foods, možemo, brate, i da volimo čitavim srcem.

Kada sam krenula da volim sve, tada su u moj život i ušli ljudi koji su živi. Neka mrtvi sahranjuju mrtve, piše u Bibiji. I sve je postalo čudo. Jer se više ništa nije podrazumevalo. Svako ko je ušao u moj život, bio je moja lekcija i način da promenim sebe. A ja sam najviše volela one francuske. Suptilne i senzualne. Fleksibilne, a staložene. I volela sam da sa njima plešem do zore. Da iskomuniciramo sve bez i jedne reči.

Sve što se dešava u sadašnjosti, na suptilnom nivou se dogodilo davno pre toga. Glupo je biti revoltiran i žaliti, biti zaprepašćen i prepuštati se uniniju. Situaciju je neophodno odmah menjati, i to baš na onom planu od kog sve i zavisi. To su suptilni planovi, to su naša podsvesna osećanja, to je ono što nazivamo dušom. Svi događaji koji nam se dešavaju predstavljaju ogledalo naše duše — S.N.Lazarev

Zato najviše volim da na prvi dejt izađem i igram sa nekim. Pa makar to bila ja. Tu se sve vidi. U pokretu je pogled na svet. Ko kome, ko šta. Ko šta voli, ko od čega beži. Šta koga loži. Nema priče, a sve je jasno. Kroz korake se sa nekim ili ogledamo ne. Jer srce vidi i bez uma. Ako mu dopustimo. Ljudi jesu postali naučene mašine, koje delaju po automatizmu, ali telo ne možemo prevariti. Ne ide. Jer je ipak srce u njemu. A kažu i duša.

Zato, sledeći put pravac na dance podijum. Ili odmah, jer život jeste ples. Pa kada izaberemo sopstvenu pesmu, književni lajtmotiv, i počnemo da plešemo, te naučimo dosta toga o našem trenutnom stanju i životu koji živimo ili ne živimo, onda treba krenuti sa delanjem. Davno zaboravljena srpska reč. Kreni. Sa onim što imaš, radi ono što možeš, sada.

Do not send me nudes, send me your playlist.

Koja je vaša životna pesma? Šta je prvo na vašoj muzičkoj listi? Gde ste vi u svemu tome?

Nakon što damo sebi odgovore i dozvolu da danas budemo ono što volimo i želimo, na redu je da zaplešemo u nepoznate svetove i otkrijmo sebe. Bez mnogo misli šta će biti. Telo zna. A ako je bolesno, sve vreme nas i podseća da nismo na stazi koja ima srce i da izađemo iz tog voza. Da otkrijemo sebe i šta nam prija. Da osetimo onog pored nas. Da zaplešemo sa životom. Da paradiramo. Na nama svojstven način. I da uvek znamo da izlazak iz iluzija nije korak ka provaliji, već je uvek korak ka nama samima. U mom slučaju ka salsi i egzotici. Jer je to trenutno moja playlista.

Kreiraj novu priču, počni ponovo.

Zapleši ispočetka.

Sada.