Pitanje novog doba nije samo ko smo, već i čemu pripadamo.

Ukoliko smo dovoljno blagosloveni da smo sa pitanjem ko smo krenuli na vreme, sada smo došli u fazu čemu pripadamo. Ko su naši prijatelji, kakav je partner koga zovemo svojim, na koji način živi organizacija za koju radimo, na kakva slavlja se odazivamo, gde treniramo, kom pokretu pripadamo. Mislimo da poznajemo sebe, ali nam nije najjasnije kako smo se našli u dramatičnoj vezi ili sve-je-hitno-i-bitno poslu.

Znam, znam – ali to nije realnost, često mi govore najbliži, ni ne shvatajući da je realnost ono što je za nas dovoljno dobro. Mi već sve znamo o sebi, ali polako to otkrivamo da se ne bismo jednoga dana probudili u jasnoći, bez iluzija. Pažljivo ližite svoje iluzije, šta ćete raditi kada ostanete bez ijednog problema? Niko nas tome nije učio, kako se živi život prosperiteta. Samo da bila je mantra koja nas je ujedinjavala i to samo da više ne postoji, ono ne živi, nestalo je. Život je postao dobar i uz ono samo da i bez obzira na.

U životu sam imala dovoljno sreće i nesreće u isto vreme, da sve čega sam bila željna, iskusim maksimalno. To su bila najgora i najbolja vremena, piše Dikens – ne o meni, ali on zna, jer on oseća. Dok postoje oni ljudi koje ništa van njihovih bića ne privlači u ovom životu, tu su i oni kojima sve šljokice ovog sveta nisu dovoljne i koji uče, živeći kroz pad i uzdizanje. I baš zbog toga znam da je realno ono što mi biramo da nam bude važno. Koliko ima života napolju, toliko ima i različitosti. Onako kako vodimo sebe, tako i dopuštamo da nas život vodi.

Plutajući u tajlandskom zalivu, bez ijednog zvuka ili nadražaja, osetila sam ono što sam već dugo znala – sve će se raspasti, pa i moje telo. Sve boljke koje sam stvorila u poslednje vreme, kao zadnji vapaj za tim da postoji još nešto što može da se prevaziđe, samo da bi moj um imao šta da radi – mogu mirno da otpustim. Problemi mi više nisu potrebni, dopuštam sebi da se zaigram. I to što sada osećam, nije strah, već je korak do aposlutnog prepuštanja tome da me život uzme u svoje okrilje, kao što me je i more progutalo. Samo da bih zaista znala, da i ja sam život sama. Mi smo i sila i ništa.

Čak i kada nam nije najjasnije zašto nam se bilo šta dešava i zbog čega smo to iskustvo kreirali, znajmo da smo odabrani i u momentima lutanja, preterivanja, padanja, nadanja. Život nam se daje, da bismo mu se dali bez ijednog uslova, usred bure ili lepote. Možda se baš u tome krije snaga života – jer kroz naše oči, sagledava se delić čitavog kosmosa, kome od danas svesrdno i svesno pripadam – bez samo da, već bez obzira na… Ne znam šta me čeka, ali verujem da će okean sve to srediti. Dajem mu se i tonući hodam po vodi.

A ti, dragi moj ili draga moja, u čemu ti danas plivaš i je l’ baš mora tako?