Karolina Mis govori kako postoji nekoliko faza nakon što se čovek probudi. Prvo što želi jeste da kaže svima i da povede sve sa sobom. Iako to zvuči divno, realnost je malo drugačija.

Jeste se vi probudili, ali drugi i dalje spavaju.

Nakon toga, probuđeni čovek pokušava da sa sobom povede svoje pleme, koje čine bliski ljudi. Porodica, prijatelji, partner. To zvuči poetično, ali stvarnost je sasvim drugačija.

Kada oba plana propadnu, a zatim ode i nekoliko godina, probuđenom pojedincu ostaje da se izvuče iz mulja prethodnog ja. Nije lako, ali je neophodno. Kada se upije sva energija okruženja, i kada čovek talasa između onog što je znao i onoga što treba da postane, divna stvar koja mu preostaje, ako zaista želi da postane leptir, jeste da se osami. Makar i u istim zidinama. Da čuje svoje novo ja. Jer iako stari mi želimo da se vratimo u prethodno stanje, više ne možemo.

U novom svetu ne postoje stare ruševine. Nema nijedne čestice koja može da pomogne. Svest je razvijenija, te hram mora biti izgrađen od takvih materijala. Lepota u svemu tome je da počinjemo da komuniciramo sa silama toliko većim od nas, da ekstazu možemo doživeti svaki dan. Bez poziva ili nadražaja. Jednostavno jesmo i jednostavno jeste. To se ne može uporediti ni sa čim drugim.

Iako svi volimo da osećamo zadovoljstvo što više i što duže, ipak mi se čini da je zamka ostati u tome. Jer onda težimo da živimo život koji je pre lep i ekstatičan, nego svrsishodan. A mi smo pozvani na nešto više. I najčešće je to da volimo čitavim srcem. Bez polariteta ili uslova. Volimo da volimo. Svakog i sve na našem putu.

Šta god uradio, ja ću te voleti. Ti ne kontrolišeš moju ljubav. Za tebe uvek ima mesta u mom srcu. A kada pišem ti, mislim na sve vas.

Matijas de Stefano, zvezda Gaia programa, govori da kada iz treće dimenzije pređemo u četvrtu (ja bih to povezala i sa čakrama vodiljama), ne treba voleti samo svoj život, već čitavo postojanje. Treća dimenzija, za njega predstavlja, život na Zemlji koji živimo. Život je realizacija naših snova i zato treba da budemo počastvovani jer imamo priliku da sve što smo izmaštali pre nego što smo se rodili, sada i doživimo, priseća se Matijas.

Kako vam se to čini? Meni je ta pomisao eklektična.

Stoga, ako uzmemo da je njegovo tumačenje Života istinito za nas, jedino što nam preostaje jeste da zavolimo svet koji smo izmaštali. Da zavolimo sve što jeste čitavim srcem. Da, da i komšinicu. I šefa. I političare. Dati sebe celog da bismo već znali da smo celi.

Bez polariteta, bez razmišljanja.
Svakom i svuda.

From the broken heart comes a heart that can recognize and identify with the pain of others. A wound such as that must not be wasted or buried in self-pity, but brought into the light and examined, reflected upon, and used as a lens through which the lives of others are better understood, piše Karolina Mis.

Novo doba nam je donelo nova pitanja – a ona više nužno ne uključuju kada krećemo u teretanu, već kada počinjemo da volimo čitavim srcem.

I, kada krećemo? Pardon, polećemo?