Deset godina za jedan dan
Da nisam postala radosno biće… Zapisala sam u svojim jutarnjim stranicama. Ova godina je imala toliko prilika da me veže i zaveže. Pomuti. Učini depresivnom i tužnom, agresivnom i zakopanom. Toliko je bilo mogućnosti, a ja sam birala radost i zahvalnost. Nekada nesvesno, nekada uz fokusiranost. To je moj najveći uspeh u ovoj prvoj godini Nove realnosti… Za koji sebi dajem zagrljaj i čestitku.
Do ovoga je trebalo stići, za ovo ljudi treniraju, idu na seminare, porodične konstalacije, reiki, jogu, pranajamu, retritove, hilinge, plesove. Deset godina, za jedan dan. A zatim i svaki drugi. Stići u tačku da kada nas najviše boli i prvo što uradimo ili izgovorimo, jeste hvala. Da i sebe iznenadimo tom rečju. Pomislimo, ko je ova osoba sa kojom živimo i kada je postala toliko mila. Mirna i ljubavna. Sveobuhvatna i harmonična. Čak i kada se zapalila, a zemlja se trese.
Isto kao što je potrebno deset godina za jedan dan, nekada je i jedan dan, dovoljan za narednih deset godina.
Ah… Bilo mi je jasno zašto ljudi idu na maratone. Ne da bi trenirali snagu uma i tela za 20 kilometara, već za poslednjih sto metara, u kojima mogu da nas preplave emocije i sva uverenja koja se u nanosekundi ispostavljaju eteričnim i nimalo konkretnim, a na kojima smo živeli, stajali i koračali, kao da su od cigle sagrađena. Mi se ne plašimo samo da nešto nećemo moći, već, i češće, da mnoge ciljeve možemo da ostvarimo, iako smo poverovali da je neizvodljivo. I za mene, moguće je. Prelaskom preko trake, mi osvajamo medalju, ali i zemljotresno preispitujemo sebe i od čega smo satkani. Život nas zato ne priprema jedino do trake, već najčešće, nakon nje.
Zato što znam koliko se puta trči, trenira, čita ili uči za tih sto metara do cilja, i milja i milja nakon njega, postala sam ekspresno osetljiva na prirodne i neprirodne pojave koje žele da put otežaju. Ne meni lično, jer više nema ličnog… To su sve naše senke.
Suočavanje sa senkama i sopstvenim zmajevima, dovoljno je, čak i da je sve oko nas savršeno. Što, naravno, nikada nije. Upravo zbog toga, ukoliko rešimo da krenemo putem sopstvenog i višeg vođstva, krucijalno je da ono što možemo, poređamo. Jedno, te drugo, onda treće… Stavimo telefon na mute. Odemo u tišinu. Pustimo je da nas preplavi. Pišemo. Napravimo sopstveni hram. Izbacimo toksine. Zaokrenemo se ispred sirove energije. Naši sopstveni zmajevi su i više nego dovoljni, podsetimo se kada poželimo da uđemo u tuđe megdane…
Razmišljam o tekstu, poenti i priči koju želim da ispričam ispisujući ove reči – jer neispričana priča nikome ne može da pomogne, jer niko za nju ne zna. Najlepše reči koje neko može da nam uputi, jesu i ja ili i meni. Naše šizike nisu lične, one su zajedničke. Razgovarajući sa prijateljicom o tome, šalje mi video o Basic Babes and Million Dollar Babes. Žena koja je govorila, pričala je o evoluciji životinja i ljudi, i kako, iako se vrsta razvijala, u toj vrsti postoje varijacije među istima. Lav u džungli i lav u kavezu, jesu ista vrsta, ali razlika među njima, ogromna je. Većina ljudi je evoluirala do basica. I pitanje koje sam čula, bilo je da li smo spremni da ne uzburkavamo evoluciju, već da svesno nastavimo dalje. Tražeći ljude sa istim namerama i ciljevima.
Pitanje i reči sam čula i shvatila poruku. Svako ima svoj ciklus i kada pokušavamo da tuđe cikluse menjamo, mi sami ulazimo u kavez. Ali avaj, poenta je trčati divlje. I dalje. To je to ekspresno reagovanje na prirodne i neprirodne pojave. Reakcija da, skalnjanje ne. Već pozicioniranje, stabilisanje i čuvanje divljine. Divlje trčanje, međ’ svojima. Procena. Da li smo za ples ili meč.
Dok procenjujemo, važno je da znamo da je tananost neophodno sačuvati, jer smo krenuli putem koji ne znamo kuda vodi. Takođe, taj put je unutrašnji i mi ga koračamo svesno i u punom sjaju. Međutim, snaga se ne krije u tome da gazeliramo tamo negde u tuđini, već baš ovde gde je neophodno, sa svojima. U tome je tajna.
Nevolja današnjeg vremena, jeste ta da budućnost više nije ono što je bila, napisao je Pol Valeri. Nakon cilja, sve je poziv. Na nama je da procenimo… Za nas li je, ili nije.
Koračanje stazom vere, pohod je za sebe. I vrlo ga je lako poljuljati i uveriti u drugačije. Stvarati život po sopstvenoj meri, za mene je najveći ljubavni i herojski čin. Zato što se bira svakog dana, svake godine i svake decenije. I kada nam ide, i kada nam ne ide. I kada smo sebi lepi i kada nismo.
Pojavljivanje pred sobom svakoga dana, za mene je najveći čin okupljanja.
I dešava se svaki dan, u svakom minutu.
– Sa kim se onda družiš?
– Sa ljudima koji se smeju.
To je moj jedini kriterijum.
Moje sopstveno pojavljivanje i moji maratoni, bili su odlasci i dolasci. Vidiš, naučiš i dođeš. Vidiš, naučiš i odeš.
Vraćanje u Srbiju me uvek nečemu novom nauči. Susretnem se sa mnogim svojim prošlostima. Manama i vrlinama. Vidim koliko su energije ostale ukalupljene. Ukavezirane. Umetnički i životno neizražene ili poluizražene. Sagledam i koliko sam iz njih, nekada ratoborno, nekada zavisnički, nekada poetično izlazila. Bilo mi je potrebno vazduha. I svima je. Daj nam Sunca se pretvorilo u daj nam vazduha. To je ta nova realnost. Dišemo na škrge, pluća ne bogateći. I čekamo da dođe novo vreme, a mi da naravno ostanemo isti.
Da bi krenuo da dišeš, moraš da grešiš i greške plaćaš, pritom pred svima. Sve je on the line. Svako će moći da te podseti kakav si i gde pripadaš. I sve što želiš jeste da kriviš i nalaziš opravdanja, ali jebiga, to ti ne pomaže. Život krivicom ne postaje bolji. Samo ti bude teže, jer se upiranjem, opet ništa ne menja. Međutim, kad osetiš da je ostala jedna šibica… Ostaje ti da zapališ tužnu verziju sebe, i na pepelu, izrasteš… Ili da zapališ tužnu verziju sebe, i sa njom i čitavo svoje biće. Granica je tako tanana. I dok ne porasteš, ne znaš da li toneš dublje ili ideš ka vrhu.
Nema poezije, dok nema poezije. O tome se tu radi.
Zato se divim svakome ko je rešio da diše.
Oh, i da se smeje.