Ako čekaš da te nešto spasi, nikada nećeš moći da ostvariš svoj pun potencijal, zapisala sam u svojim jutarnjim stranicama jednog novembarskog jutra, u vreme kada je Sunce bojilo život na nebu, a ja se trudila da spalim sve što me je isuviše vuklo na tlo. Stranice sam ispisivala dok je grad još uvek spavao, isto kao i moje misli koje su ponekad bile toliko teške da me je bolelo da podignem glavu. Doslovno. Moja duša je mogla da progovori tek kada se sve umirilo, stavljajući na mute život koji sam do tada znala. Zanimljivo mi je kako tok nastanka i nestanka uvek radi za nas i koliko smo slatki ne spoznajući da je najveći dar koji možemo da dobijemo, upravo to pretapanje iz prošlog u buduće. Kada još nije jutro, a noć je već iza nas. Nema svako priliku da menja svoj identitet često kao i ti, takođe sam zapisala i nisam znala šta to o meni govori. Sela sam na prostiruku za jogu, na kojoj sam tih dana više plakala, nego vežbala – ali i suze su vežbe, treba naučiti kako i kada plakati. Pozdravila sam Sunce, uradila goluba i praktikovala ha disanje. Nisam znala nijedan odgovor na sva moja pitanja, a bilo ih je više nego stvari u mom stanu. Skuvala sam Rtanjski čaj, ispijajući ga u tišini hladnog jutra. Dan je prolazio pored mene, prepun radnji koje su mi u sekundi postale beznačajne i već je došlo veče. Pustila sam Sunce da izađe i sutra, zatim svako jutro nakon tog sutrašnjeg i da mi rečenice iz jutarnjih stranica dođu u san kada bude došlo vreme da postanu jasne i primenjive. Prošlo je dosta polunoći i poludana, nakon tih hladnih, rtanjskih, i gle zapisano mi je postalo razumljivo i sveobuhvatno.

Ležala sam na crvenoj prostirci koja je prekrivala parče zemlje blizu reke. Zemlja je bila hladna, iako je Sunce pržilo. Gledajući u lišće i trudeći se da razlikujem drveće, nisam ni o čemu razmišljala. Sve je došlo na svoje. Ustala sam i osetila neverovatnu toplotu u dnu kičme. Odmah sam se okrenula i pogledala da li sam ležala na ringli. Ne, shvatila sam – zemlja je upila sve što je ostalo nedorečeno i besmisleno. Majka Zemlja, koja je došla u stanje crvenog alarma. Uzela je sve crveno, zapaljeno i užareno i pretvorila u zeleno, otvoreno i srčano.

Pogledala sam se u ogledalo i pomislila kuda li je otišla moja prošlost, da li sam je stvarno izdahnula ili ju je kugla progutala.

Kažu da kilogrami nestaju sa brojem izdahnutog vazduha i verujem da je naučno to tačno, međutim težina nestaje sa sirovim osećanjima, bolom i teretom koji nosimo. Ne bole vas ramena, već teret koji nosite – govori moja omiljena instruktorka joge Svetlana Srna.

Ukoliko i vi ovih dana otpuštate teret, uzemljujete se, plivate ili se sunčate; ako kojim slučajem neka prirodna sila uzme vaš prtljag na sebe, duboko joj se zahvalite. Potom napravite ceremoniju kakaom, plesom ili molitvom. Nazdravite svemu, jer kao što znate mogli ste i da ne dočekate ovaj trenutak. Mogli ste i da ga dočekate nesvesni sile koja vas je još prvog dana uzela u okrilje. Mogli ste i da poverujete u loše ideje. Mogli ste mnogo toga, ali ipak niste. I u tome je vaš dar.

Kada počistimo sebe, red je i da se čisti vratimo u društvo, ne ostavljajući svoj otisak – već jedino utisak.

Godina je 2021, a mi i dalje koračamo.
Why wait to celebrate?