Kada se zavrtim u svojoj glavi pa mislim o svim trebanjima, moranjima i htenjima, nešto najlepše što mogu da vidim u Vijetnamu, jesu monasi koji hodaju bosi pored puta, u potpunoj meditaciji. Njihova realnost momentalno osveži moju. Svi ringišpili u glavi nestanu. Sve su to samo misli, a život je u savršenom redu.
Mi uvek živimo sebe.
Tačnije, scenario koji smo preuzeli, malo iskreirali i rešili da isprobamo na sceni. Svi glumci, publika i inspicijenti su takođe naša kreacija. Ali vi to sada znate, jer nemamo više vremena za neznanje. Ili nesećanje. Ova 2020. godina očekuje porođaj novog čoveka. Koji je svestan da je srce najvažniji organ i koji jasno zna istinu.
Pitanje da li verujemo ili ne verujemo u nešto totalni je passé. Sada znamo da znamo.
Zbog toga je neobično važno da spoljni život uskladimo sa onim što volimo i što nam prija. Da razumemo da su naši odnosi i karijere produžeci naše ličnosti i da se ne mogu posmatrati zasebno od nas. Da znamo da ne postoji ništa što nas zaista može zaštiti od života. Spasiti od smrti. Sačuvati od ljubavi i povezanosti. Ostaviti na Zemlji.
Živimo život kao da smo poslednja generacija.
Mada duboko u sebi znamo da smo prva. Koja je svesno rešila da ne pristane na premisu kako se život može nadživeti. Oh, ne. Zato nema potrebe da ga održavamo u životu. Već da mu se damo. Potpuno i uvek sada.
Samo čovek koji je svestan svoje smrtnosti, može biti slobodan.
Zato mnogo volim da pitam ljude da li veruju u život nakon smrti. Njihov odgovor o umiranju mi otkriva njihova uverenja o životu. Koliko cenimo smrt, toliko volimo život. Zato nas je koronica cica uplašila. Jer nas je susrela sa nečim što smo zaboravili da znamo.
Ako znamo da imamo određen broj minuta, da li bismo danas radili ono što radimo? Da li bismo verovali u šta verujemo? Živeli kako živimo? Voleli kako volimo? Da li bismo se zaista svađali sa bratom svojim? Ili bismo ga pozdravili osmehom, znajući da nikoga od nas neće biti za sto godina. Bar ne u ovom obliku.
Ne radi se tu o hrabrosti da živimo život koji volimo, već o znanju šta se dešava kada krenemo da živimo sebe. Mi se ne bojimo uspeha, već susreta sa nama samima. Nakon što dopustimo da čudo uđe u naš život, tada sledi upoznavanje sa ličnim demonima. Kada nam je život skladan i u skladu, ljubavan i radostan, božanstven i ispunjen, tek tada se možemo u potpunosti susresti sa sobom i svim onim što smo doneli iz prethodnih života, ili naučili u ovom. To je takva prilika, kakvu većina sebi ne dozvoli da iskusi.
Ukoliko uvidimo da živimo život koji smo sanjali, sve ono što nas žulja, a što smo ranije povezivali sa spoljašnjim, na redu je da ispitamo, a potom zalečimo. Zbog toga većina ljudi ne može da dođe do te faze, jer je suočenje sa tamnim delovima nas samih najstrašnije. Strašnije je čak i od roditelja zbog kojih smo navodno ono što jesmo. Ili nismo. Čak i od šefova, malih plata i velikih političara. Čak i od države. Učitelja i uverenja. Partnera. Susret sa sobom je grandiozniji od bilo čega. I zato ga ne preporučujem tek tako, iako o tome najviše pišem. Jer ko zna šta sve krijemo od sebe. Ja prva. Ali ako ipak poželimo da vidimo paletu sopstvenih boja, najbolje bi bilo da znamo da smo i sve i ništa. A zatim da napravimo da nam život bude pesma. Čudo je naše pravo.
Udobno se smestimo, te pozovimo čudo na gozbu.
Zabavno je, probajte! Ali samo ako ste spremni.
