Otišla je želja, jednostavno me je napustila. Nisam radila na njoj da ode, jer nisam ni znala da se bez nje može živeti. I disati. Plesati. Ušla mi je pod kožu i ostala sa mnom neko vreme, a da nisam ni spoznala. Svesno odlučila. Prišla mi je kada nisam obraćala pažnju i ostala. Dugo je bila sa mnom i kreirala mnoge moje dane, obrasce i odluke.

A onda je otišla dok sam hodala po Brdu. Videla sam sebe u tom trenutku, i videla sam je kako odlazi.

Tlo na kome smo rođeni, neophodno je za naš rast i otpuštanja. Blago nama, sa svim prilikama koje imamo u Srbiji da se transformišemo i shvatimo da je naš svet slatko izazovan, ali samo igra. Nisu svi srećni kao mi, izgovorila sam letos drugaricama koje žive u Britaniji. Samo na podneblju na kome smo rođeni, možemo rođenje i da iscelimo do kraja, sada mi je bilo jasno. Naša putovanja su pre svega unutrašnja i zato spoljni događaji u fantastično uređenim mestima, ne moraju biti od presudnog značaja za naše isceljenje. Iako, postoje svetske ulice, crni pesak, vulkanska ostrva ili piramide koje nam proces mogu ubrzati, puneći nas novim uvidima koje ćemo dugo svarivati… Ipak, kod kuće je najveći nivo sagorevanja.

Naša duša zna i ona nas vodi ka sebi. Zašto i kako, ovaj život, sećanje je. Nekada joj je manir da operiše, udaljavajući nas od svega što jesmo, kako bismo do kraja živeli što nismo, te sa sigurnošću prihvatili svoju sudbinu. I karmu i darmu.

Blagosiljam svoju sudbinu… I samoću koja me prati. Blagosiljam. Reči se izgovoriše i bi mi lakše.

Odavno mi je bilo spoznajno da se određene želje nalaze u nama, jer su za nas. Nikada nisam želela da budem balerina, te u ovom životu samo gledam i divim se baletu. Pak… Oduvek sam volela da budem slobodna, svoja i bez obrazaca, pravila ili načela. Narativa. Da budem ptica i živim kao jedna. Sve naše potrebe se očitavaju u nama celima. Zato mi je lako da uradim sve sa rukama. Da ih raširim, da prigrlim, da napravim ili napišem. Odletim ili doletim. Ali mi nije jednostavno da dopustim da me u plesu okrenu kako korak ili osoba nalaže… Uh, grča. Ukočim se i ne idem dalje. Ne dam dalje. Dok vetar… Sa njim znam kako.

Čim sam uvidela svoje akcije i senke, kao i svetla, jasno mi je bilo da je drugo vreme nastupilo… Svi naši otpori se očitavaju u nama celima, takođe. Hvala ti, Bože, što uvideh. Što u najtananijim delovima dana, učiš me najvećim lekcijama. Da se pustim. Da mu se pustim. Slap vode želi da me dodirne. Život da me voli i da mi daruje. Moje je samo da uđem u stanje u kome je glava ka nebu, sa osmehom na licu, ruke pišu, a noge utemeljene i čvrste na zemlji, plešu. Mojoj zemlji. Mojoj Srbiji. Hvala anđelima, što možda i po prvi put izgovaram reči prema domovini sa milošću, ljubavlju i zahvalnošću. To je taj pređeni put. Očišćena karma i nastupajuće poglavlje: Primam da mi se da.

Ah, da mi je neko to rekao… Ili da sam ranije to razumela. Možda ne bih u pohode išla i tražila. Sve je zaista bilo u mojoj sobi.

Da, može i da se dobije. Samo od sebe. Da se milosni i miomirisni događaji dese jer se dešavaju, bez zasukanja rukava. I na našoj lepoj zemlji ratnika i poljoprivrednika. Čak, baš i uprkos svemu, ovde.

Sa prestankom kišne sezone u Vijetnamu, igre počinju. Proslavila sam suvu sezonu 2020, igrajući Pet ritmova i dobila lekciju i spoznaju sa kojom nisam znala kako da se nosim narednih šest meseci. Telo više nije bilo moje, ni trava nije mogla da primi sve moje iluzije… More me je nosilo, i volelo, ali ipak, mikroorganizmi su me izujedali. U tih šest meseci sam prvi put pogledala pacovu u oči. Tada sam i sagledala svoje ljubavne izbore, koji se bolje prevode u sve samo ne izbore, već karmu. Koliko samo moram da se dajem, mislila sam, volontiram i transformišem, izvodeći onog preko puta mene na drugi put. I žuč, pretvaram u med.

Moramo, dok moramo. Ili dok ne sagledamo svoje želje i vidimo da li su naše ili nisu. Anđeoske ili demonske.

Postoje želje koje nisu za nas, ali su u nama i zato se ovaj tekst zove Teme iz magije. Kada je u nama želja koja se ne treba realizovati, potrebno je da zapisujemo snove, imamo kristal na dohvat ruke, paleći ruzmarin ili žalfiju, palo santo. Moleći se. Moleći se. Moleći se. Neophodno je da pozovemo duh da se seti i da nas sačuva, da iz želje izađemo spremni na ljubav, a ne na rat. Želje koje se u nama zapate, čine da praktikujemo lude stvari… Radimo šta nam se ne radi, volimo koga nam se ne voli, žudimo za nečim što žudnju ispuniti ne može. One nam se uvuku jedne noći u snu, ili na javi, kada pomislimo da bismo bili srećniji, ako bismo… I onda razvijamo te obrasce samo da. Koji nam naravno beže, jer nisu za nas. Pakao je popločan dobrim namerama, bilo mi je jasno. Sve naše potrebe su dobre, pak, njihovo zadovoljenje nije. Važno je da razumemo da ne moramo da menjamo težnju, dok god smo spremni da zamenimo način na koji žudnja može da se ispuni. Ah, a zamena se dešava uz pomoć Boga, anđela, univerzuma, psihoterapeuta, šamana, dobrih ljudi.

Ustala sam i pogledala kroz prozor. Na igralištu su bila tri velika, crna gavrana. Jedan do drugog. Svi gledaju u mene, koja sam na trećem spratu. Pre samo nekoliko meseci, trećeg u mesecu, probudila sam se sa trnom u nozi… Da li njihov dolazak nagoveštava da je trn moguće izvući, bezbolno i kao da nikada nije bio sa mnom? Čini mi se da je tako.

Šta je želja naše želje i u kom smo se pravcu smo se zaputili? Popričajmo sa njima, zapitkujući ih šta im je još potrebno od nas, govoreći im da smo im zahvalni, ali da nam je važno da se postepeno smanjuju, ukoliko žele da prežive u našem telu. Zajedno sa nama. Đavolsko u nama i oko nas postoji, sa njime možemo živeti jako dugo, da ni ne primećujemo izopačenost sopstvenih narativa. I zato je važno da mu pogledamo u oči i pitamo demona da li je za čaj, sugerišići mu da mu je vreme da ne bude poglavica našeg života. Kada sam bila spremna i đavola voleti, mogla sam anđele zamoliti da ode od mene.

Odlazi i toga sam svesna. Postaje kamenčić, dok moj um poprima bistrinu, a pogled jasnoću. Sva zasecanja nestaju, jer su dobila smisao. Srce nema ogromnu potrebu da ga grlim. Telo da čučnem ispod tuša i vratim se u stanje kada nije bilo dešavanja. Plesaću i voleti, a za okret još videti, dopuštajući sebi da budem osvežena 98 odsto… I to je dovoljno za današnji osmeh.

Vetar mi je slao poruke i ništa nije bilo slučajno. Dobro sam, i konačno dobrotu udišem i izdišem. Vredelo je, nijedna kafa nije bila slučajna. Nijedno putovanje nije bilo tek tako, svi ti ljudi koje sam upoznala, događaji koje sam proživela ili preživela. Krug je velikodušan i fenomenalan. Volim ga i voli me, vodeći me. Iskustva su za mene i ja sam njih. Blagosiljam svoju sudbinu i svoje rođenje i sve što je donelo.

Kada je gavran postao ptica sreće, duša je mogla da leti sa anđelima.