Sedela je u svojoj žutoj fotelji i ispijala kapućino. Gledala je kroz prozor, a zapravo sagledavala svoje unutrašnje svetove i san o životu povučenom, mirnom i tihom postajao je opipljiv u šolji kapućina koji je napravila u svojoj francuskoj presi. U kafu, kao i u život, volela je da stavlja zdravu slast, kao što je kašičica kokosovog ulja, mct ulja, i baristino sojino mleko. Obožavala je da joj se život peni, da bude od magije satkan. Mehurići su pravili oblike, svakim novim gutljajem, a ona je sve posložila, te svaki novi obris sagledala i videla suštinu najtananijih delova. Iznad nje, na polici su stajale knjige koje je dovlačila sa raznih krajeva sveta, i biljke, koje je imala, tek nakon što je svet počela da stvara, a prestala da traži. Bilo je palmi, ženske sreće, kaktusa, snake plant. Gradila je svaki kutak pažljivo i pre nego što je znala šta stvaranje znači. Udisala je vazduh, a toplina ju je zapljuskivala. Strujali su zajedno, nečujno, a bujno.

Nosila je skunju sa resama, nijansi crvene i roze, i belu košulju, čiji su rukavi bili nezakopčani, dajući joj osećaj krila. Letove je spustila na svoje Brdo i neretko je šetala šumama Košutnjaka. Polako joj je postajao član porodice i počela je da razmišlja da se šuma treba posetiti jednom dnevno. Kada je odlazila iz Beograda, mislila je na stazu od kamenja, i lišće, drveće, šetače. Nedostajala joj je, da joj upije misli i osnaži korake. Sanjala je o njenoj krivudavosti i razmišljala je o konjima koji ponekad protrče i lisicama koje se zagube. Postaraće se šuma za svakoga, znala je.

Popila je vodu, i dalje sedeći, i voleći svoj život. Ako smo u raju i na Zemlji, to je fantastičan pronalazak, smešila se dok joj je ta misao prešla preko lica. Nobelova nagrada za raj i ljubav. Da su anđeli vidljivi, sada bismo znali da plešu. Koliko nas život voli i vodi, bilo joj je jasno. Isto tako i da je sve igra, scena na kojoj smo dobili i, možda prihvatili ulogu. Sreća je kada je prihvatimo i ne želimo ni jednu drugu. Opuštanje svih mišića i koščica u našem telu, događa se blagosiljanjem. Kada se zahvalimo, možemo prestati da kontrolišemo svaku situaciju i situacijicu i primimo da nam se da. Sve je u ostalom tako i do sada dolazilo, malo smo se zaigrali kada smo pomislili da su tu napor i znoj odigrali ključnu ulogu. Igraću i igraću sa, čim god da mi staviš u krilo.

Dotakla je svoj stomak i postala svesna da je sve poteklo od kada je, reči koje je čula, zaista čula i krenula ka njima. Počela je od salse, mirisanja cveća i vođenja ljubavi. Volela je što ponovo voli i bilo joj je neobično koliko se izmenila u svim ovim godinama između dve ljubavi. Počela je da, pre svega, veruje u Boga, a potom u ljude. Sada je znala da se ništa ne mora odvijati po planskoj slici, ispripovedanim narativima, sa sigurnošću.

Sagledala je sebe kroz njega i obožavala je pitanja koja joj je postavljao, a koja je ona postavljala drugima pre njega. Da si životinja, koja bi bila… Da možeš opisati svoj život kroz prirodnu pojavu kako bi glasila… Budi ti ti, budi svoja, ne razmišljaj o ulogama... Kakvo osveženje u hladnim danima, pustinjskog srca. Reči su tekle kroz nju, još na početku, kao što je izvor u svakom delu reke. Nije znala da li je to znao, ali gledala ga je budnim očima znatiželje. Činilo se da je običan, satkan od fizičkih trenutaka i nasleđenih misli, međutim, bio je deo sna i jave. Ona je, pak, bila sve samo ne fizička i od misli napravljena, divlja-pitoma devojka, svakako čudna vrsta. Gasila se kada bi se razgovor sveo na biografiju i vesti. Koliko je vremena dala vestima na svojim studijama, verovala je da je pročitala i čula sve za narednih petnaest godina. Zanimalo ju je nevidljivo, strujno i detaljno.

Kada smo već u fizičkom svetu, na nama je da mu damo duhovnu i duševnu notu. Zbog toga je i odmah prelazila na teme o reinkarnaciji, vizijama i anđelima, gavranima, trnu i pacovima. Šta je onaj preko puta mene sagledao, a da je meni bilo nevidljivo i oku neshvatljivo, volela je da misli dok su drugi pričali o senkama i snovima. Vizije su bile deo nje, isto kao i porodično stablo. I čim je to pomislila, setila se radosti svoga dana. Počela je da ustaje sve ranije, život i java su je zvali. Mogla je da ne spava svojih devet sati, jer joj je svaki udah sve više bio i na onom svetu, dok je obavljala kućne poslove. Toliko je toga trebalo prevesti sa onoga, na ovoga. Budila se svaki dan sa radošću i to je bio njen pehar. Čak i sve ove poslagane misli, ispijajući kapućino, sa njom su, dok gleda kroz prozor, u divno drveće i nekoliko bučnih pasa, koji su izašli da pomirišu travu. I misli, postadoše poezija, dok je samo pre deset godina, bila bespomoćna i čekala da vidi kako će se klupko razviti. Znala je da su došle veće sile i struje, i pustila ih je da operišu kako znaju. Uvideći svoju slabost u pojavnom i snagu u prepuštanju, po prvi put je poverovala životu, prolećnog dana. Tada je prvi put pogledala u nebo, nakon godina neverovanja, i znala odakle je i zašto je, iako tek sada pogled može prevesti u ovu priču. Kupila je topao ražani hleb, mlad luk i paradajz. Otišla je u dom i znala da će život od sada biti drugačiji.

Nastaviće se…