Zamislite da smo se jutros probudili i da nemamo nijedno sećanje na sebe. No past. No future. Just now. Nikakva agenda nas ne čeka, niko nas nije povredio, ostavio. Nemamo sećanja iz detinjstva, niti planove za budućnost. Ni sami ne znamo ko smo. Znači, možemo biti bilo ko.

Sama sebi stojiš na putu, zapisala sam nakon što sam akcijom rešila da prekinem sopstveni odnos sa osobom koja više ne živi u meni.

Zašto da živimo život koji više nismo mi. Zašto da budemo sa ljudima koji više nisu mi. Nema tog odgovora koji je mind blowing, sem da je lakše. To je jednostavno navika. Naše telo pamti. Zato mnoge jogičke položaje ne možemo da izvedemo. Ono se seća gde smo sebi postavili granice. U kom delu sakrili svoje emotivne doživljaje. Ono zna. Ali se telo može i ukrotiti. I am not the body.

Naša memorija o nama samima nas sprečava da imamo nova iskustva. Što nas najviše otrezni kada vidimo da neko, za koga mi smatramo da je “neadekvatan”, radi ono što mi u dubini duše osećamo da bi trebalo da radimo. Nas ne iritira nas taj drugi, već smo se smučili sami sebi. Drugi su samo naša ogledala. Ili ko možemo biti, ako nastavimo da idemo određenim putem. Zamislite se. A sad i to pustite. Jer, imam dobru vest. I am not the mind.

Sve te misli, a nekada čak i osećaji isprodukovani pojedinim mislima, mogu biti varljivi. Studija je pokazala da je više od polovine naših sećanja jednostavno laž. Krivotvorina. Naravno da ne radimo to namerno. Već nismo naučili kako da ne verujemo svim mislima, te sećanjima. Kako da isfiltriramo šta primamo u sebe. U kom trenutku da uključimo analitički um, jer ga imamo. A imamo i volju. Koju isto možemo da istreniramo. Naš um se konstantno menja, ali samo ukoliko se i mi menjamo. Najbolji način da predvidimo budućnost, jeste da je iskreiramo, piše Dispenza.

Novo doba u kome se nalazimo nalaže da slušamo sebe. Ne nužno svoje telo ili misli, već suštinu. A kako se to postiže osamljivanjem, meditacijom, kreativnošću, šetnjom, vežbanjem, kuvanjem i mnogim drugim mogućnostima, vreme je da počnemo da radimo ono što nam prija. Follow your bliss. Ustanemo i ponašamo se kao osoba koja želimo da budemo. Nije lako, ali je neophodno. Živimo i volimo na taj način. Probamo, padnemo, ustanemo, probamo. Sve dok se ta osoba iz budućnosti ne srodi sa ovom sada. Dok nam život koji želimo da iskreiramo ne postane život koji živimo. Navika i rutina.

Tehnologija nije stvorena da bi nam oduzimala vreme, već da bi nam ga podarila. Vreme je nova valuta koja nam govori koliko nam je život svrsishodan. Da li ovaj dan koji smo dobili od Boga i koristimo na božanski način? Jer, da se ne lažemo. Nije da nemamo vremena, prioriteti su nam pogrešni, tvrdi Dandapani.

Ukoliko atom može da se ponaša i kao čestica i kao talas, to znači da je to i naš zadatak. Materija ne može da promeni materiju. Energija menja materiju. Talas ubrzava česticu. Kvantna fizika. Božanski matriks. Zato nije pitanje čega se sećamo, već sa kim želimo da se susretnemo?

Zamislite da smo se jutros probudili i da nemamo nijedno sećanje na sebe u vremenu ili prostoru. No past. No future. Just now. Nikakva agenda nas ne čeka, niko nas nije povredio, ostavio. Nemamo sećanja iz detinjstva, niti planove za budućnost. Ni sami ne znamo ko smo. Znači, možemo biti bilo ko.

Ko danas želimo biti?