Ziveti Glasno
Ništa više nemam ružno reći
Glow

Opusti se, život je lep

Ništa više ružno nemam da kažem o svom životu.

Niko mi nije kriv, niti sam kriva. Krivica uostalom ni ne postoji. Opusti se, život je lep.

Tako je, jer jeste. Kako se do toga stiže, niko nas ne uči. Neko ima sreće pa pre stigne do destinacije, neko ima sreće pa stigne kasnije. Opusti se, život je lep.

Šta znači živeti u sadašnjem trenutku, dugo sam se pitala. Sve dok nisam shvatila koliko pogubno može biti živeti za budućnost. Čini se nama da smo tu, da živimo pristojno ili bar kao sav normalan svet, ali se onda desi da se probudimo i da ispred nas ne stoji samo prazan papir, već prazan život. Šta sad?

Ukoliko imamo sreće, život će nas baš ošamariti. 🙂 Toliko jako da se toga uvek setimo kada pomislimo da je život tamo negde u budućnosti. Međutim, nismo mi krivi. Niko nije kriv. Život je tako postavljen još u vreme industrijalizacije. Kada smo prestali da prodajemo naše sopstvene vrednosti, počeli smo da prodajemo naše vreme. Kako smo počeli da prodajemo vreme, onaj kome smo ga prodavali, a ko je stvarao neku vrednost, želeo je da našu produktivnost iskoristi maksimalno, da bi njegov proizvod bio što bolji za što kraće vreme. Ah. Kako čovek nije rođen da bude rob, a počeo je tako da radi, mada još uvek nesvestan toga što postaje – poželeo je da bar može da glasa. Da bi ostvario pravo glasa, morao je naučiti da čita. Jedno za drugim, vodilo je do toga da napravimo škole. Koje su se uvek sa nama igrale zeke i šargarepe. Kada napuniš sedam godina, krećeš u školu. Potom kada završiš osnovnu, ideš u srednju, zatim na fakultet, ili pravo na posao. Ljudi, još uvek nesvesni da polako gube svoju izvornu slobodu, dar i talenat, pristajali su, jer drugog načina nije bilo.

Tako smo mi ljudi, naučili da živimo za šargarepicu. Do određenog trenutka. Kada shvatimo da šargarepe nema. I da smo u međuvremenu počeli da jedemo zečeve. Kao i nas same. I da nije tačno da nikada nismo dovoljni i da treba još nešto uraditi. Da to što smo jedinstveni, nikoga zapravo ne zanima, ukoliko ne počnemo da se zanimamo za sebe. Sloboda se ne dobija, sloboda se uzima.

U međuvremenu, iako smo dobili mnoštvo znanja, nismo ništa naučili o sebi. Zato nas je životni šamar i zaboleo. Jer smo bili dobri zeka. I sve smo uradili. Samo da bismo shvatili da ništa više ne znamo. Da smo zaboravili koji je bio naš talenat. Koja je naša originalna vrednost. I zato je naš prvi korak da se odučimo.

Negde sam pročitala da je mudrost da sve ovo shvatimo, ali da ipak možemo da se smejemo. I radujemo. I volimo. I krenemo ispočetka.

Opusti se, život je lep. Niko nije kriv. Krivica ne postoji. Jači smo od toga. I svakako smo pozvani na nešto više. Da sklonimo sve suvišno i dođemo do sredine srca. Do svoje sopstvene dubine. Kada sklonimo dioptriju, videćemo jasno šta nam je činiti. Sve vreme smo to i znali, samo smo malo zaboravili. Samo smo se igrali, sećate se toga.

Nova mantra novog doba je samo smo malo zaboravili, evo vraća nam se sećanje. Izvinite, krećemo da se igramo. Živeći u sadašnjosti, uz san da se naše kreativno i divno ja, koje je udahnulo vazduh pre određen broj godina, raširi do mera za koje je naše sopstveno biće sposobno. Jer nema tih zvezda koje ne navijaju za nas. I nema tog života koji ne želi da ga živimo. Onako kako smo za to rođeni. Baš mi. Baš u ovo vreme.

Glava gore, srce napred.
Let’s dance.

You Might Also Like...

2 Comments

  • Reply
    Jovana
    August 17, 2020 at 10:08 am

    Mnogo lepo, Sofi..
    Razmisljam da ovo zbog nekog dragog na španski prevedem..

    • Reply
      Sofija Borković
      August 19, 2020 at 5:13 am

      Draga Jovana, hvala ti mnogo! To bi bilo divno, ukoliko se to desi, pošalji mi prevod. Želim ti radostan dan! 🙂

Leave a Reply

error: Content is protected !!