Ustala sam i videla trn u peti i znala šta mi je Vijetnam poručivao kada mi je rekao da mi je sledeća stanica Srbija.

U životu sam često slušala intuiciju, iako su odluke koje je trebalo doneti kako bi se intuicija uvažila, značilo da se kompletno promenim, ili odaberem drugačiji put. U početku se moja intuicija slagala sa mojim umom, međutim prelazak na novi nivo desio se kada mi je glas poručivao izbor koji nisam htela da napravim. Kada ti unutarnji osećaj šapuće šta je tvoj naredni korak, poslušaj ga, iako se plašiš, jer ako biraš da živiš životom ljubavi, tvoj život se može okončati time što ne uradiš ono što je sledeće.

Negirala sam i negirala, pravila se da ne čujem i ne želim i zato sam u periodu od šest meseci na svakih deset dana išla u bolnicu. Uvek me je bolelo nešto drugo. Bolest je tražila moj pristanak. I sada znam, da nisam odlučila da odem, završila bih svoj krug u Sajgonu.

Kada učiniš sebe da život struji kroz tebe, voltaže su velike i odluke mogu biti skupe.

Sekunde kojih se sećam kao da su trajale čitav život, bile su one u kojima sam donela ispravnu odluku. Naše biće zna šta je za nas, iako mi ne želimo da se patimo i voleli bismo da živimo jedino sreću. Međutim, moja dosaadašnja iskustva pokazala su mi da smisao života nije sreća, već rast i grananje. Radost je samo posledica toga.

Prošlo je deset godina od kada sam počela da živim kao odrasla osoba. Ni sama nisam sigurna da li sam to birala ili se život desio. Sada znam da bih birala i da se nije desilo. U svojoj devetnaestoj godini sam, tada mi se činilo, morala da donesem ogromne odluke od kojih se raste, dok sada znam da sam prvi put izabrala sebe. Svoje biće i svoju suštinu. Od tada pokleknem za šljokicama i sjajem, mislim da je nešto za mene i svaki put zahvaljujem Bogu što mi nije dao da me iluzije ovoga sveta zavaravaju.

KOJE SU TO ILUZIJE KOJE SAM SMATRALA DA ĆE ME UČINITI SREĆNOM I KREATIVNOM?

Kada sam u 2012. godini ostala potpuno bez novca i prijatelja, intuicija je počela da mi govori koje odluke su dobre za mene. Po prvi put sam učila šta me čini zaista srećnom i ko sam ja. Novosadska garsonjera kod Izvršnog veća bila je moj prvi retreat. Bila sam bez interneta, televizije i hrane. Budistički hramovi i Indije se nalaze na svakom koraku. Jela sam jednom dnevno, jer za više nisam imala, i počela sam da čitam. Mnogo sam čitala i razmišljala. Svima se dešavaju teški periodi, ali gvint je zastati i razmisliti o njima, naučiti ponešto o sebi i doneti bolje odluke u budućnosti.

Dok su ljudi iz mog prethodnog života odlazili jedan po jedan, po prvi put u životu sam osetila samoću. Nosce te ipsum. Međutim, nijedan čovek ne ostaje dugo sam i meni su ušli sjajni ljudi, koje i danas zovem prijateljima. Sada znam da je retreat bio tu da mi pomogne da izgradim sebe, onu ja koja je više u kontaktu sa svojim bićem i razbijem iluziju kako nešto treba ili mora, da mi nešto pripada i da život treba da me poštedi.

Nakon što sam odlučila da ću leto 2014. godine provesti u Americi, opet sam sebi dala zadatak rasta. Sada znam da sam tada povećavala svoju energiju, jer je mnogo toga bilo u riziku. Bar sam ja to tako doživljavala. Kako sam tada već živela u domu, bilo je potrebno položiti sve ispite pre nego što odem, jer da sam određeni ispit prebacila za narednu godinu, dom bih izgubila. Takođe i stipendiju. Učila sam mahnito, sve položila i otišla. Po prvi put sam, sa 22 godine, radila i zarađivala novac za sebe. Bilo mi je veoma bolno da me neko ne doživljava kao studenta i intelektualca, već kao jeftinu radnu snagu. Upravo zato mi je Amerika mi je razbila iluziju da se posla treba stideti, da postoji nedostojanstven posao i kako posao govori o našoj vrednosti. U Srbiju sam se vratila sa ogromnom količinom novca i po prvi put razumela da novca na svetu ima, da ga ja mogu zaraditi i najvažnije – da mi pripada. Razbila sam iluzije i predanja kako je život patnja i borba.

Novac ljudima može udariti u glavu da pomisle kako su vredniji ako imaju, nego ako nemaju. Pa ipak, meni se to nije dogodilo zbog budističkog retreata u novosadskoj garsonjeri. Da bismo nešto dobili, prvo moramo da izgubimo. Kako se ponašamo kada nemamo, toliko nam se daje kada se točak zavrti. Tada sam naučila da novac ne sme biti pokazatelj ko smo, niti šta možemo – da je on energija razmene i da ako ga imaš zarad straha, vrednost mu je jako mala. Razumela sam da rob možeš biti i kada imaš i kada nemaš i da se istinska sloboda krije u veri i snovima. Ono po čemu se ljudi razlikuju jeste ono u šta veruju da im pripada i da jeste za njih.

Sledeća iluzija koju sam razbila bila je ta da bolja zemlja, može da ti pruži bolji život. Pomislila sam kako Amerika može ostvariti moje snove, te 2016. godine ponovo otišla, našla svog advokata i rešila da upišem školu i tamo ostanem. Kada sam platila advokata i školu, te sve završila da ostanem, krenula sam da plačem, umesto da budem srećna. Šta sad ovo znači, pomislila sam. Zar ostvarenje cilja nije jednako sreći? Jeste, ako je cilj došao iz naše duše, a ne iz straha i glave. Intuitivne odluke postaju jasne kada smo spremni da razumemo tananu nit zvanu esencija našeg bića. Ova intuitivna odluka mi nije bila jasna sve do pre dve godine, kada sam razbila iluziju da je za sreću potrebno da budeš nešto što nisi.

U Vijetnamu sam shvatila poentu sudbine, našeg rođenja i izazova i radosti stvorenih po našoj meri, pre nego što smo se i pojavili na svetu. Neće ti Danska ništa dati, ako nisi Danac. Dancima, dansko. Srbima, srpsko. I tu je lepota. Blagosiljam život koji sam izabrala.

Tužno je bilo u Americi videti ljude koji su poverovali u ono što sam i ja za trenutak verovala, te zbog krova nad glavom i izgubili glavu. Glavu svako od nas može izgubiti zbog raznih stvari, ali je važno sačuvati srce i dušu – jer tu se krije intuicija. Džaba svet pokoriti, a duši svojoj nauditi.

Nakon što sam pet godina rasla svaki dan, u život mi je došla stipendija za Portugal. To je bila višnjica na bezglutenskoj i veganskoj torti, koja me je, sada znam, pripremala za novi rast i novu voltažu. U Portugalu sam razumela da je za nesreću moguće izlistati hiljadu razloga, a za sreću samo jedan. Ljubav prema svemu i svime. Gladan sitom ne veruje, a u Portugalu sam razumela da ni sit gladnom ne veruje. Tako je lako skliznuti u osećaj bespomoćnosti i zle sudbine. Portugal je magična zemlja, puna obilja, muzike, poezije, dobre hrane i lepog vremena. Pa ipak, njihov osećaj je da, u odnosu na Španiju, Francusku i Italiju, oni žive tužno i siromašno. Eh, da je nama u Srbiji taj nivo siromaštva, mi bismo bili bogati, mislila sam. Tada sam razbila iluziju da postoji srećna zemlja sa srećnim ljudima i rešila da je jedino moja odgovornost da budem srećna. Da bih to mogla, važno je da znam šta mene čini srećnom, kako ja želim da provodim dane, šta je moja mera luksuza, ko su ljudi koji me inspirišu, na šta se ložim, koga želim da volim.

Mi koračamo određenim putem, jer je taj put za nas. Postoji karma, ali postoji i darma. U našem životu ima stvari kroz koje je suđeno da prođemo, ali ima i situacija za koje smo stvoreni da kreiramo. Magija se krije u tome da prepoznamo koja je priča na redu da bude ispričana.

Zato sadašnje poglavlja zovem sam svoj mecena. Ako nema drugih da nas podrže, na nama je da to učinimo. Do te spoznaje sam došla kada sam rešila da donesem najveću odluku u svom kratkom životu i odem u zemlju koja me je isprva zvala tiho, te glasno – Vijetnam. Da bih mogla da sednem u taj avion, bilo je potrebno da naučim da ne idem više od – već ka. Da otpustim strahove i uđem u polje poverenja. To je značilo da pustim još jednu iluziju, a to je da si nužno srećan ako radiš ono za šta si se školovao, kao i da sjajni poslovi nužno čine sjajan život. Pozdravila sam se sa iluzijom da drugi mogu da me učine radosnom i ostvarenom, da postoje institucije i zajednica, i počela da učim od svojih učitelja, kako se raj ne nalazi, već stvara.

O tome šta sam sve naučila u Vijetnamu, počela sam da pišem i beležim na svom blogu i Vodič kroz razbijanje iluzija od tog poglavlja ću takođe napraviti kada mi se sve položi. Jer složiti tortu, umeće je. Učiniti je ukusnom od sastojaka koje imamo i biramo, umetnost je.

Do tad mi pišite – kako vi stojite sa svojim iluzijama? U šta verujete? Šta ste otpustili?