Beskompromisno prihvatanje sebe, kako to sekesepilno zvuči. Zar ne? Living yourself and your dreams is the new sexy.

Šta se dešava sa nama kada odlučimo da budemo slobodni umetnici, producenti svog života, kada rešimo da živimo sebe i glasno vodimo svoj život i apsolutno prihvatimo svoj put? Desi se instant krešendo. Sada plešemo sa velikim igračem – jednim od najvećih, životom samim. Odnosi, boje i razmena energije dobijaju potpuni intezitet. Jednolično prestaje da nam bude nijansa kojom biramo da prekrivamo sebe, a ono što nam dolazi u životu tangira sve naše delove tela, a pogotovo prste. Želimo da kroz ruke damo doprinos svetu. Glava postaje sve isključenija i zato više nije pitanje – šta će mnjenje misliti, pravo pitanje koje nas interesuje jeste da li ćemo biti dostojni igre sa životom ispred nas.

Beskompromisno prihvatanje sebe podrazumeva svakodnevni ples sa životom. Svaki sledeći dan je nepredvidiv. Svaki sadašnji zbog toga divan. Život daje i oduzima, ali mi smo mu beskrajno zahvalni. Osećamo da smo živi i da živimo. Ali za to treba imati debele živce. I ponekad poneko vince. Te videti i ono što drugi ne vide. Voleti svoj san čak i kada ga ne razumemo. Čuti svoju dušu i kada nam šapuće. I moliti se da smo svaki dan bliži premijeri naših darmičkih ostvarenja. I ljubavi prema Bogu.

Put je taj vrlo uzbudljiv i nimalo dosadan… I za njega treba imati energije. Elana. Radosti i perspektive. Rapsodiju mogućnosti da u viru vidimo mir.

Na proleće su se slobodnim umetnicima, desili i nepredviđeni troškovi. Cimeri. Prestanici. Rastanci. Tišina. Ništa. A sve. I od silnih virusa, najjače su napadali oni tehnički bagovi. A kada vidimo dve crne mačke, mašine su oko nas, sugeriše nam Matriks. 🙂 Mašine su sve ono što uništava umetnika – a to je nepoverenje u proces i sužena perspektiva. Zato vredi revidirati viruse. I updateovati softver. Pogotovo ako je nežan. I u zametku.

Pokušavajući da sebe sagledam sa strane, shvatila sam da su svi uzbudljivi virovi imali i te kakvu ulogu u građenju boljeg broda. U zaštiti sopstvenog hrama. I beskompromisnoj ljubavi prema onome što jeste. Sve što u nas uđe, tu je da ojača našu umetnost i revidira našu slobodu. A lekcije koje se upiju, ostaju uvek u nama. Kao ona da je vreme važnije od novca. I da je najvažnije da uvažimo sebe, svoju kreativnost i sopstveni put. Čuti sebe u mnoštvu glasova, oh da. Ne dozvoljavajući sebi da pomislimo kako mogu da nas smanje, jer tada sugerišemo univerzumu da smo zaista mali. Što snovima ne daje motivaciju da se ostvare – jer ne može san biti veći od nas. Moramo mu bar biti ravni. Nažalost, ako to ne učinimo za sebe, neće niko to učiniti za nas. Mi smo prvi koji odlazimo od sebe i sopstvene veličine. A tek potom ispraćamo i snove. I ono što jeste naša svrha na zemlji. Što nijedan slobodan umetnik ne želi. A možda ni čovek.

Zato je vreme da počnemo da gradimo sopstveni prostor, u kome nas niko ne može zaista zatvoriti. U kome caruju kreacija i sloboda. Jer je naša kula jača od pravila zajednice koja nalažu lockdown ili policijski čas. Ako je čas na delu, mi ćemo kreirati seminar. Ukoliko spolja diktira tesne uslove, mi ćemo probuditi slobodu u sebi. Mhm. A da bismo to mogli da uradimo, jeste da se ohrabrimo dobrim okruženjem. Ljudima čestitim. Plemenitim. I nadasve duhovitim. Koji prihvataju sebe. I nas. Beskompromisno.

Ne treba ništa da budemo. Ili postanemo. Već sve to jesmo. Samo treba da krenemo da se živimo. Beskompromisno prihvatanje sebe, kako to sekesepilno zvuči. Zar ne? Living yourself and your dreams is the new sexy.

You never ever get fucked when you unfuck yourself.
And all of the sudden you start making love with all that is.
Because you are.
And that is.