Ziveti Glasno
Glow

369 ili kako sam završila u Vijetnamu

U poslednje vreme imam toliko toga za reći. Ogromna količina slova čeka da ih sklopim u reči, pa potom u rečenice. Reči su moćne. Ono što pišemo, čitamo i slušamo utiče na nas, a da možda nismo ni svesni koliko. Zato vredi zapisati. Zabeležiti gde smo bili i gde želimo da budemo u sada. I sagledati da li postoji razlika. Te oceniti živimo li mi život, ili to naše želje žive nas.

Naša iskustva nisu lična, već intimna – govori Karolina Mis. Želja da budemo i-još-nešto jeste kolektivno iskustvo. Bilo je i biće. Dok se intimnost gradi na temeljima našeg spiritualnog ili nespiritualnog pogleda na svet. Od toga kako doživljavamo nepresonalna iskustva, zavisi naša intima sa svetom. Hm. Kako vam to zvuči? Meni odzvanja. Jer. Reči su moćne.

Kako to da si u Vijetnamu, pitaju me mnogi. A ja se smešim. Jasno mi je da ništa jasno nije. Hej, pa ni meni nije bilo – zašto očekivati da bude drugima?

-Čini mi se da Azija mora da te pozove, govorim svojoj prijateljici. Ovde su drugačije frekvencije. Ljudi žive sada i žive sebe. Nema tu mnogih želja vezanih za budućnost. Možda su se i zbog toga brzo oslobodili korone. Koja ruši planove. Želje. Našu potrebu da se neiskontrolišemo. Da svoja htenja ne svedemo na dovoljno. Već želimo sve. I partnera. Ali da nas razume. I posao koji ne volimo. Ali da je plaćen. I državu. Ali normalnu. I more. Ali i bezbednost. I bolje društvo. Ali ne i bolje nas.

To je sve normalno. Zapadnom čoveku. Koji je zaboravio na intimnost koju treba da ostvari sa sopstvenom dušom. Koja mu priča. Prvo glasno. A onda sve tiše. Duša ima svoje manire. Ona ne zna šta nam je spolja potrebno. Briga ju što mi ne možemo na more. Ili što imamo partnera koji nas ne razume u potpunosti, ali nas uči lekcijama. Ili što radimo posao samo zbog plate. Ko će njoj da plati što nas je dovela na Zemlju? Ko će njoj suze brisati ako idemo svakim danom sve više od nje? Niko. I sve.

Ja sam svoju dušu jasno čula 2017. godine kada mi je rekla da dođem u Vijetnam. Ali je nisam bila poslušala. Njena želja mi je bila luckasta. Gle ova moja duša, lupa gluposti. Mislila sam. 🙂 Kakav Vijetnam. Ja sam školovano, suptilno biće. Snežna pahuljica. Ko će bre u džunglu.

Ali kada nećemo mi u džunglu, pokucaće nam džungla na vrata. Oh. Da. I neće birati intezitet. Dok nas ne osvesti i trgne do momenta sećanja.

Sve je sećanje. Videla sam to. I osetila. Bilo je realnije od svega so called realnog. Ja sada znam. A znam jer sam prvo poverovala.

Kome drugom, nego dušici svojoj? Vreme je. Vreme je. Vreme je. Nema više mogućnosti za življenje života koji od nas zahteva prekomernost. Veće širenje od onoga što možemo. Hvatanja vazduha, bez kapaciteta naših pluća koja to mogu da iznesu.

Nema više iluzija koje nam sugerišu da maštamo o prinčevima na belim konjima. Ne pre nego što mi naučimo kako da jašemo konja. I volimo princa. Sa svim manama i vrlinama. Te zavolimo i veštice. Zlobnice. Maćehe razne. Zato što smo sve mi. Mi smo te. I oni su ti.

Nema više poslova skrojenih po meri stotina. To je so last century. Wake up! Nije duša zato ponovo došla. Da proživljava dvadeseti vek. Iznova. I iznova. Neg’ da se razvija u dvadeset prvom.

Nema više porodičnih, nasleđenih mitova. Nego duša hoće svoja uverenja. Stvarajući ih tako što živi. U sada. Živi što intezivnije i što duže, uči nas Dragan Lončar.

Nije lako, ali je moćno. Svemoćno. Svečulno. Sveobuhvatno. Svesno. Svestrano. Jebeni magic. Znate vi to.

Ove reči vas jednostavno podsećaju. Svi znamo istu tajnu. Tajnu brojeva 369. Koju ja definišem na sledeći način. Buđenje. Pakao. Plivanje.

Delfinski. Nego kako.

You Might Also Like...

1 Comment

Leave a Reply

error: Content is protected !!