La vie est poezie
Život je jednostavan, it’s simple as that. Iako nam okruženje sugeriše da je potrebno da budemo najbolji đaci da bismo dobili diplomu, život nas uverava da diplomu dobijaju svi. Svačija uloga je podjednako važna. Jer život ne mari za sertifikate. Niti Vukove diplome. Ali mari za to da se damo maksimalno. Postojano. I do kraja. I zato je on u isto vreme i veliki i mali.
Uvek sam razmišljala o tome kada će doći trenutak u kome ću moći da tajne univerzuma čujem od samog Tvorca. And here it is. Zvuk mu nikada nije bio lepši. Šapuće mi iz duše, a vidim ga u svemu što me okružuje. Toliko je opipljiv, da mi se lepi na prstima. I imam samo želju da ga živim. Po svojoj meri, sašivenoj za moje bokove. Šiveno na meni dok se krećem svetom. I zato mi više nije potrebno odobravanje ili potvrda od drugih šnajdera. Asistenata režije. Produkcije. Statista u mom životu. Pa čak ni od glavnih aktera. A ni od sebe same. Don’t believe everything you think. They say. And I question. Ali ne zato što znam ili ne znam najbolje, već zato što čujem melodiju krojenu za moje uši. Sopstvene staze. I zato mogu da kažem da sam iskoračila iz sveta ocena i polariteta. Skočivši u svet ideja. U kojem postoje samo dve ocene – funkcioniše ili ne funkcioniše.
I hear it and I know it to be true.
Kada sam bila na magičnom mestu na Filipinima, u kojima se skupila družina ljudi kojima treba malo da polete i dolete, na jednom od theta healing predavanja, čula sam sebe kako postavljam pitanje u kome je bilo nekoliko puta treba. I kako sam čula sebe, znala sam šta mi je činiti. U tome me je podržala i ova #2020 godina. Gde više ne važi treba. U kojoj ponekad ne važi ni želim ili hoću. A svako moram otpada. I hvala joj na tome, to mi je veliko učenje. Svako je dobio lekcije napravljene za njega lično. A moje su utvrdile postojeće znanje – sreća se ne krije iza ugla. Ili palme. Ona je uvek tu kada smo na svom putu. I nećemo njene dubine iskusiti sve dok ne počnemo da živimo sebe u potpunosti. Ukoliko ne uvažimo svoje biće u kome se krije prošlost i budućnost mnogih generacija, neće nas ni život uvažiti. Zato je neophodno da spoznamo sebe. Da razumemo nasleđene arhetipe, a potom ih elegantno spakujemo. I izvadimo kako bismo videli koliko smo napredovali. Koliko koraka smo prešli. Trudeći se da kofer ne predamo dalje. Jer nekim stvarima jeste mesto pod ključem.
-Ne znam kako ti doživljavaš sebe, svoju pojavu i svoje društvene mreže, ali što više živim život, imam manje potrebe da ga reklamiram, govori mi prijateljica. Nekada čak nemam ni vremena da se bavim sobom onlajn. Jer sam prisutna tu gde jesam i nije mi potreban icloud. Čak mi nije neophodan ni smart phone. Dovoljno sam smart i bez smarta. I neretko bolje navigiram kada ne koristim ljudski skorojene mape.
Oh, da. Razumemo se. Jer se vidimo pre svega. I čujemo životnu pesmu i njegovu melodiju. Ne maštajući o onome što svi žele. Mi imamo naše živote da ih ispunimo. Bez čekiranja. I snove koje više ne sanjamo, već živimo. Jednostavno i ponizno. Nikako skromno. Jer život voli život i izobilje koje stvara. Ali, podsetiću nas, da je obilje i to kada nosimo sebe i volimo sebe. Ono ne mora uvek biti izraženo u valuti. Bogatstvo je kada su nam dani lepi. I kada smo radosni barem 20 sati dnevno, bez obzira na okolnosti.
-Bez minimum dvadeset sati sreće dnevno, više ni ne ustajem iz kreveta, govorim joj ja. I smejemo se. Klimajući glavom sa razvučenim osmehom. I glava i srce.
Kakav icloud, kakve magle. Kakva skladištenja naslaga lažne ispunjenosti. Šta će nam, kada imamo svoju magičnu lampu? Koju protrljamo kada poželimo. Jer smo i Aladin i duh. I letimo na svom ićilimu. Jer ko ima I ima i svoj ćilim. A ko nema I nema ni aj’. Ali ima mnogo sudbinskih a-ja-jaj.
I aj’ sad vi meni kažite, da li smo zato na Zemlji? Da bismo imali icloud, a ne svoj ićilim? Sertifikate i diplome koji nisu nužno duh iz čarobne lampe? Da bismo razvili logiku sinusa i kosinusa, a zaboravili da šetamo bosi?
