Ziveti Glasno
Slow

Zemaljske turbulencije

Ukoliko ne poželimo da je život drugačiji od onoga što jeste po sebi, možemo biti srećni u neizvesnim vremenima koja živimo svakodnevno. Da, svakako da su ona tu da nas nečemu nauče, da određene stvari osvetle i osveste, ali i više od toga – današnjica koju živimo treba da prostruji kroz nas, tako da svaka ćelija oseti šta je ono što želimo da gradimo i sa čime smo u redu da se sruši.

Ovih dana se svima oko mene životi menjaju munjevito, što znači da je nova paradigma već krenula i kod mene. Ono što se sprema nama, uvek prvo krene u našem najširem krugu. I ukoliko ne krenemo da nešto sami menjamo, promena nam iz daleka šapuće krenula sam ti u susret, a kaficu koju očekujem da popijemo kada ti dođem, najavila sam ti tako što sam prvo posetila tvoje šire i uže krugove ljudi.

Hm, čujem tu promenu sve glasnije, koja mi se prvo obraća kroz prijatelje. Je l’ i sa vama tako komunicira? Meni šapuće da je ovo vanredno stanje novo ruho za normalno, koje nas podseća da mi možemo da planiramo i želimo koliko god hoćemo, ali da ipak postoji sila viša od nas, od koje smo i mi satkani, a koja nas podseća da smo zaboravili da možemo imati samo ono što je bezbedno za opstanak čitavog sveta. Wrap your thoughts about that. Tako ja čujem poruke novonastalog života. Godine 2020. Jedan zaista utiče na deset. A deset na sto. I naše želje nisu mizerne. Naši snovi su moćni, jer je namera iza njih arhetipska.

Nismo mi samo sve što znamo o sebi. Mi smo mnogo više ono što ni ne slutimo da postoji u nama.

Slušam svog druga koji mi priča kako se na našim prostorima najavljuje da ništa više neće biti isto i kako svet nećemo moći da prepoznamo, kada izađemo iz kuće. I tu, moram priznati, verujem političarima. Hej, pa oni su prvi shvatili da im moć kojom su se samoproklamovali, ne može mnogo pomoći. Novci koje imaju, ne mogu ih zaštititi od neizvesnosti. Veze i konekcije od bolesti. Ono što nas može zaštititi, jeste samo Tvorac, a zaštita se ne odnosi samo na telo. Već pre svega na dušu. Ne živi čovek samo od hleba, zar ne? To smo videli i osetili. Mi zapravo živimo od ljubavi i razmene sa svojim okruženjem. Živimo i od duhovnosti, knjiga i filmova koji nam boje dane. Muzike koja nam menja živote. Ako je to novo normalno, meni je drago što je na meniju.

-Svi pričaju vanredno stanje, a meni je ono prethodno “normalno” s*anje, bilo apsolutno nenormalno, priča mi drugarica. I saglasna sam sa njom. Zato verujem da je naše da i nakon ovog vanredno izvanrednog stanja, preispitujemo i dalje naš doživljaj normalnog. Ko su ljudi koje mi cenimo i volimo? Kome sve dozvoljavamo da nam boji dane? Kome želimo da verujemo? Kakve reči koristimo? Koga puštamo u svoje domove? Koje poslove radimo? Zbog čega radimo ono što radimo? Gde smo poželeli da budemo kada nismo mogli nigde? Ko smo poželeli da budemo kada nismo bili niko?

Pitanja su moćna blaga i ona su mapa do riznice naše duše. Koja je ovde i sada sa razlogom. Možda da bude svedok i prenese priču dalje. Možda da promeni paradigmu. Možda da osvesti bogatsvo mišljenja. Možda da ne radi ništa izvanredno, već da živi život miran, tih. Možda samo da se pomiri sa roditeljima. Možda da napravi iskorak u svojoj porodici. Možda da bude filantrop. Možda. Možda.

Toliko je mogućnosti. Naše je da iz ovog vremena izvučemo koja je baš naša i za nas.

A sad idite, spremite se. Šekspir je znao.

You Might Also Like...

1 Comment

Leave a Reply

error: Content is protected !!