Vidiš kako ovde ljudi žive, priča mi Kevin, oni su srećni sa onim što imaju. Ne mare za tuđa mišljenja i želje. Nije im stalo da konstantno uvećavaju svoje bogatstvo. Njima je stalo da budu srećni danas. Ukoliko žele da naprave pauzu u sred radnog vremena, oni će to uraditi. Leći će. Otići će na kafu. Odspavati na klupi. Pevati karaoke. Može im se. Ali će zato biti budni od 5h i raditi u svom malom preduzeću na svom proizvodu, jer im je važno da se samoostvare. Zbog sebe i za sebe.

Kako ne uživati u tim rečima i svakim dahom osećati rečenice, koje izgovara Švajcarac koji je sa 23 godine rešio da svoj život živi prema svojim osećajima, preseli se na Tajland, otvori svoj bar, zatvori svoj bar i dođe u Vijetnam. Osećanja su naše lično bogatstvo i sreća, dok naš um predstavlja prikupljeno iskustvo drugih ljudi i stoga, kada pokušavamo da živimo kroz um, prestajemo da živimo svoj život pa samim tim gubimo priliku za samoostvarenje, piše Lazarev. Iako mi možda maštamo o tom švajcarskom snu zvanom Franci, oni kojima su oni pod rukom, idu u zemlje u kojima ljudi nemaju previše, ali znaju meru dovoljnog.

Raj na zemlji postoji i zove se Dovoljno. Dovoljno za sebe, za prijatelje i porodicu. Dovoljno za posao, startap, ispunjenost. Dovoljno za sreću, ljubav i zdravlje. Dovoljno za stomak i telo. Ne više, ne manje. Just Enough.

– Sve ono što misliš da ti treba, nije ti neophodno, rekao mi je. Jedino što se računa jeste dan. Jedan jedini. Jedan po jedan. Nema prošlosti, niti budućnosti, sve su to krojevi kovača lažne sreće. Potrebno ti je jedno mesto za život, nekoliko komada odeće, voće i povrće, knjiga i molitva, joga, poneka mantra, ljudi koje voliš. Sve ostalo je porez na luksuz.

Što sam mlađa, sve mi se više čini da je naš zadatak da uradimo zadatak koji nam je dat i da jednostavno prestanemo da brinemo i jurimo. Sve što je naše, ispred nosa nam je. Sve što nam ide lako, za nas je stvoreno. I sve što nam je predodređeno, neće nas zaobići. Ali je važno da znamo da se uči i kroz sreću i kroz patnju. I da to što sebi želimo najlepše i najbolje, ne mora nužno biti najneophodnije za nas.

-Uvek mi je neobično kako svuda u svetu postoje naši ljudi, po meri našeg srca. I kako često u svom komšiluku ne možemo naći nijednu osobu koja je nama zanimljiva, koja odgovara sastavu naše duše. Da, danas imamo više sličnosti sa ljudima koji dele naše poglede na svet, gde god oni bili, nego sa ljudima sa kojima smo odrasli.

Svet se ubrzao i normalno više ne postoji. Postoji individualno. A kada zakoračimo u tu sferu, sve više shvatamo kako ni ne postoji individualno, već samo zajedničko. Bitno je pronaći to mesto. Prvo u sebi, a potom će se i spoljašnost ujednačiti sa našim unutrašnjim svetom.

I smejmo se i radujmo se, a pre svega volimo sve što je oko nas i u nama, jer tek kada nam je dobro tu gde jesmo, tek tada možemo i nastaviti dalje.

Pitanje je samo
idemo li od ili idemo ka?