Azija srca moga
-Gospođice, da li putujete poslom ili privatno?
-Putujem da bih uravnotežila dušu.
-Viza vam je odobrena.
Izgleda da su i ostali prozapadni ljudi koji su doši u Aziju, došli sa istom svrhom. Život ima svoju melodiju, hajde bar da se veselimo i igramo dok smo u njemu – jeste naša mantra. Tako da smo svi kliknuli i povezali se. U sekundi.
Čudno je to kako otputujete toliko daleko, da biste bili toliko blizu sebi. Razdaljina između mene i mene je mnogo manja, nego što je bila na drugom mestu. Čak se bolje razumem i sa ljudima koji ne pričaju moj maternji jezik. Valjda je duša promenila sastav. Toliko je rasprostranjena, da više ne može da se ograniči ni na jedan kontinent. I zato verujem da je važno da oslušnemo svoje promene. Budemo na Ti sa njima. Da upgrade-ujemo svoj sistem. Čini mi se da je sve ostalo trokada. Sistema, ljudi i naših priča. Svet se toliko brzo menja, da nam više ne vredi da ne živimo u skladu sa sobom. Nemamo taj luksuz.
Kada pogledam u ovo drveće, shvatam da j život postao toliko komplikovan, samo da bi nas naučio da usporimo. Da udahnemo. Da shvatimo da nam za njega malo treba. I da, najčešće sa tim malo, možemo da budemo mnogo srećni. Samo je važno da vidimo šta je za nas to malo. I onda da onako izistinski uplovimo u to. Do oku nevidljivih dubina. Da znamo šta nam je jedna važna stvar u životu, i da druge želje svedemo na minimum. Kako bismo ostavili prostora za maksimum koji nama treba. Jer nije nam baš neophodno da sve imamo. Treba nešto i osvajati. Nečemu se nadati. Postepeno prbližavati. I veliku količinu veštačkih potreba jednostavno otpustiti.
Kada pročistimo ta naša osećanja, moći ćemo ponovo da čujemo ljude i njihove priče. Kao i svoje. Svako ima priču, koja je naša? Znate, sve ono što pričamo sebi i svetu oko sebe. Zašto smo tu gde jesmo, zašto živimo kako živimo, ko nas je zapravo na to “prisilio”, da li smo rešili da počnemo ponovo i kako smo to odlučili. Ko smo i šta zaslužujemo.
Čini mi se da smo se zavrteli u sopstvenoj drami, da ponekad ne znamo ko je režira, ko igra glavnu ulogu, i koja je poenta. I to je okej, fakat smo na Zemlji, treba imati neku priču i dogodovštinu kada se vratimo kući. Ali, zamislite kako bi bilo kada bismo se ovde i sada probudili. Kada bismo videli poentu i svrhu naše priče. I da, iako igramo glavnu ulogu, ipak je režira neko drugi. Neko ko ima humora da stvori ono što mi ne bismo mogli ni u mašti. Njegovo ime je počelo da se ne izgovara, kao da je Voldemor. Ali svi znate o kome pričam. Jer ga svi tražimo, na ovaj ili onaj način. U ovom ili onom obliku. Jer verujem da u dubini duše znamo da je to najviša sreća… Sresti se sa njim.
I dokle god nam je daleko, tražićemo sve drugo da nas nahrani. Hej, i to je put. I koračala sam i ja mnogim stazama. Ali mi je mnogo drago da sam zastala. Jer nema toga što može da nas napoji kao osećaj povezanosti sa dušom. A da bismo mogli da je osetimo, neophodno je da raščistimo sva moranja i trebanja, jer se ono najvažnije krije u našim osećanjima. Do kojih treba doći. Sklanjanjem. Putovanjem. I raspakivanjem.
I onda ono što nam ostaje, ostaje za ceo život. A možda i nakon što prođe. Ali da bismo do toga stigli, važno je da damo sebi vizu za dušu. Danas. A ako mislite da vam treba nečija dozvola, hajde da s pretvaramo kao da mogu ja da vam je dam. I pečatiram. Ovim tekstom. Poljucem i zagrljajem.