Ako čuješ zov duše,
Dopusti mu da te vodi,
Ne moraš sve ni da razumeš,
u vrtlogu strasti,
Zašto duša ište što ište,
Prati je i biće ti zahvalna,
A ti ćeš biti zahvalan životu.

Dođu vremena kada nije naše da razumemo sebe, druge, struje, okolnosti, kako se radi, zašto treba da budemo poslušni, već da kreiramo i stvaramo svoj sopstveni život. Da porodimo sebe iz sebe. Da se predamo delu koje želi da dođe kroz nas. Da uhvatimo momenat u kome sve možda može biti drugačije. Ako dopustimo.

U kome život može i treba da bude u ritmu naše melodije. U kome smo mi ti koji stvaramo i produciramo, bivajući slobodni da odlučujemo i snosimo odgovornost. Život u kome nema krivaca, niti u drugima, niti u nama. Ima samo pokušaja. Da se živi svoj život na najbolji mogući način, naš sopstveni.

Kada dođu momenti stvoreni za dušu koja se razvija u sopstvenoj melodiji, mogu nas zapanjiti i svetski zbuniti. Zavezati da ne znamo šta će biti i zaprepastiti toliko da nam je strano sve što je bilo. Momente kao što su ovi, pustimo da traju. Da budu almost pleasant. Tada, u tim položajima sveopšteg nesmisla, a nikako besmisla, rađa se novi svet. Neka se desi u tvoje vreme. Jer nema ničeg lepšeg od ideje kojoj je došlo vreme da se realizuje.

Iako poziv koji nam duša šapuće, tiho, ali snažno, može izgledati kao u filmu Evan Almighty, znaj da smo na redu da postanemo bezgranično moćni. Da razvežemo zatrpana blaga i podelimo mapu sa svetom. Znam da u početku to nećemo znati kako, a još manje shvatiti zašto, niti zašto baš mi, kada je sve tako dobro tako kako jeste, ali znajmo da je naše da ga sledimo. Poziv je poziv, malo je toga na nama da odlučimo. Ili se priključujemo, ili ceo život ostajemo u konferenciji za štampu, gde raportiramo, bez suštine. Gde ima samo inženjerije i analitike.

Nije naše da do kraja razumemo potrebe duše, već da krenemo da je sledimo. Onda će i put postati jasan.

Kada na taj put krenemo, iako ne znamo tačno kuda idemo, važno je da znamo da svaki sledeći korak suptilnog izlaska iz kojekakvih svetova, nije i korak do provalije. Ne deli nas jedan korak do beznađa, ne brigajmo. Ili do toga da ćemo biti beskućnici. Da više nikada nećemo imati šansu za bilo šta drugo. Da smo izgubili nešto što smo godinama gradili. Ili da smo ne-daj-Bože protraćili priliku koja nam je data. Ne. Zaustavimo se tu i pre nego što napravimo i jedan mali korak. I znajmo da ima nečega između našeg izlaska iz konferencije za štampu i ostvarenja duše. Međukorak, milionima čestica važan. Galaksijski moćan. A šta je tačno u pitanju, možemo samo saznati ako krenemo. Putem ka nama samima i našoj dubini.

Nije lako, ali je neophodno.

Ako čuješ zov duše.

A čućemo ga pre ili kasnije, zato se spremimo u sada. Duša je krenula ka nađem umu. I nema sile snažnije od te. Od sebe da se ostvarimo i postanemo kreator. Dete Univerzuma.

Ako slučajno pomislimo da ga nismo čuli i da je kasno, razmislimo. On se nazire u obrisima scena u kojima se pitamo kako smo završili ovde gde jesmo. I koja je svrha pređenog puta. U tišini sopstvenih misli. Kroz nadu da budućnost ne mora izgledati kao sadašnjost.

Ukoliko mislimo da to nismo čuli, možemo da zastanemo i udahnemo. Sklonimo sve sa svoje površine, sva učenja i uverenja koja nam više ne služe. I zapitajmo se, šta je oduvek bila naša želja. Šta smo radili lako i neprimetno. I šta bi bilo ako bi nam neko naše rituale oduzeo. Kao na primer stvari u koje verujemo. Ko bismo onda bili?

Dobro zapitajmo sebe, tako da niko drugi ne može da nam da odgovor. Šta bi bilo ako ne bismo ostvarili želju duše. Koliko bismo patili? I da li smo uopšte živeli do sada? Disali svakako jesmo, ali živeli, pitanje je na koje samo samo mi imamo iskren odgovor.

Priznajmo sebi, te zagrlimo sebe. A potom krenimo na put.

I ne čekajmo da tinamodgovor dođe u um. On je već u nama, samo krenimo.

A mi se vidimo tamo gde je put jasan.

U središtu zova duše.