Na kugli zemaljskoj, koju zovemo svojim domom, postoji mesto na kome je život lak za nas. Ono je isto toliko skriveno, koliko je i javno. Nekada se nalazi na razdaljini od par hiljada kilometara, a nekad samo na sto metara. Na nama je da otkrijemo tu razdaljinu. Koja se krije negde između onoga što je za nas i onoga što mislimo da je za nas…

Pronalazak često počinje plačom, isto kao što i bebe plaču kada dođu da nas probude. One, kao i mi, duboko u srcu znaju šta će značiti taj početak širenja sopstvenog srca, sa istorijom čitave vsione u njemu zapisane, samo da bismo možda jednoga dana bili spremni da zakoračimo u poglavlje koje možemo zvati – živim sopstvenu, unikatnu priču i ne želim nikoga da impresioniram… Taj put od hiljadu malih koraka, podrazumeva megalomanska otpuštanja i vraćanja u jezgro i esenciju našeg bića, koje se sastoji od svih sazvežđa ovog univerzuma. I za svakoga od nas je drugačiji, personalizovan i skrojen po potrebma naše duše. Međutim, postoji nešto što nam je svima zajedničko, a to je da stignemo u onu tačku u kojoj nam je ljubav najpotrebnija.

I walk my walk sa srdačnošću i dostojanstvom svih onih koji su hodali pre mene, protežući se do zvezda oko mene, koje navijaju za svaku česticu moje realizacije.

To mesto koje svi tražimo, za većinu nas počinje jurnjavom za spoljnim ciljevima, i ponekim impulsima sreće, za koje mislimo da su mapa na putu, samo da bismo blagosloveno shvatili, u unutrašnjoj spoznaji svega što naše biće i jeste i nije, da smo dovoljni i da nam za sreću zaista nije potrebno mnogo. Moguće ni ta mapa koju tražimo u sigurnosnim mrežama, knjigama, ljudima, diplomama, zgradama, zagradama… Potrebna je jedino težnja za individualnim ostvarenjem, davanjem i znanjem zašto smo mi tu gde jesmo, ne poredeći se sa susedom i pričom sa druge strane. Nema staze koju drugi mogu preći za nas.

Raj želi da nas susretne, isto koliko i mi želimo da ga pronađemo. Ljubav želi da nas voli. Svet je zaista tu da nam pomogne, ali mi prečesto ne volimo njegovu pomoć, jer podrazumeva odvajanje od naših i tuđih zabluda. Rast uključuje i ideju da kada nestanu “loše” stvari, sa tim lošim, odlazi i “dobro” koje nam je pružalo mesto bola. I zato nam je teško da pustimo, te nastavljamo da igramo igricu Kruži maca oko tebe, pazi da te ne ogrebe… Jer, iako je bolno, bar znamo da smo nesrećni. Neki bi rekli da je tako lakše. I zaista jeste. Ali i nije. Polariteti će uvek postojati, kako god da živimo i istina će doći do nas, ako mi već ne idemo ka noj. A kada dođe… Ko živ. Ko mrtav. I zato ne znam da li je taj put lakši ili teži. Sve ima svoje. Ljuljaška je tako napravljena… Da ako ne idemo u vis, ne idemo ni u dalj… Puko sedenje na njoj je isto toliko sigurno, koliko je i beživotno, ali i u tome ima lepote življenja. Kada se ne ljuljamo i ne igramo, sa tim dolazi i misao da imamo dozvolu da ne uvažimo kosmos, sebe i druge oko nas, dopuštajući luksuz da se ljutimo, grabimo, otimamo, štitimo. I zaista, pad na dupe i modrica kao otisak da smo pokušali, malo je moguće da se dogode ako se ne pomerimo. Ništa ne umire sporije od loše ideje, rekla bi Džulija Kameron.

Da je ljuljane lako, ljuljao bi se svako… Nastavili bismo svi da se igramo ceo život. I zato je izbor da se zaljuljamo i težak i lak. Isto kao i neljuljanje. Jer ako pokrenemo sebe, pokrenuli smo i drvo na kojem se nalazi naša ljuljaška. Eh, a za to je već potrebno umeće… Umeće da verujemo da neko gore drži svemir. Umeće da znamo da mi skoro ništa ne kontrolišemo. Umeće da živimo u svakom trenutku, osećajući da se ništa ne podrazumeva i da ništa nije obećano. Umeće da se nadamo. Umeće da volimo.

Sa slobodom dolazi i odgovornost – više ne možemo da se izvlačimo. Da nismo videli, čuli ili znali. Mi sada znamo. Sa prihvatanjem našeg okruženja, dolazi i zahtev da ga vaspitavamo i menjamo i njega ne smemo više ignorisati, ljuteći se i komentarišući, ništa ne radeći da doprinesemo oporavku. Sa određenom količinom božanske energije, više nemamo luksuz da jedino budemo među onima koji odgovaraju našem egu, naprotiv, naše je da provodimo vreme sa onima kojima fali impuls klatna. Naša uloga je da nahranimo gladne, siti znaju kako sebi da obezbede hranu.

-Sofija, you’ve lost a lot of weight.
-Da… Otišla je teskoba… A sa njom i strahovi… Možda mi više nisu potrebni da me održavaju na Zemlji. Sada i laka mogu čvrsto da je dodirujem.

Ljuljaška nas želi lagane. Da bismo mogli da se zaljuljamo… Ali samo onoliko koliko nam univerzum dopusti. A on, verujem i znam da dopušta. I u tome se krije čar. Da spoznamo koliko… Možda… Čak… Toliko visoko i duboko, da dupe nema potrebu za modricama kako bi znalo da je na Zemlji. Već da ima slobodu da se protegne. Onoliko koliko mu je srce široko. Znajući da je i više nego dovoljno. Što leti, dok se Zemlja okreće. Prihvatajući da nožice moraju da dodirnu tlo s vremena na vreme. Kako bi znale… Da i na nebu, isto kao i na Zemlji… Ljubav pobeđuje.