Ziveti Glasno
Glow

Šamanska leta

Kada odemo kod šamana, prvo što nas pitaju jeste – kada smo prestali da plešemo i pevamo. Zatim, u kom trenutku smo zaboravili zašto smo na Zemlji. I na kraju, koja je emocionalna zrelost osoba zbog kojih smo došli da ih posetimo.

Čini mi se da se u ovim pitanjima i njihovim odgovorima krije duboka mudrost i tajna svemira. Lazarev u svojim knjigama piše kako je detinjstvo svake osobe uvek srećno, jer je ispunjeno ljubavlju, bez obzira na to kako se nama činilo da je bilo. Ah… Kada pogledamo decu oko sebe, možemo da primetimo da u tome ima istine. Deca se uvek igraju…Toliko lepo i živo, da nam se čini da nemaju nijednu brigu na svetu. I da ništa ne moraju… Kad ono zapravo… Deca i te kako brigaju, i imaju razna moranja i trebanja… I nekog ko im uvek visi nad glavom da pojedu ono što ne žele. A uprkos svemu tome, ona i dalje obožavaju da crtaju, pevaju, pišu, škrabaju. Ali i da zaplaču i da se tuku. Sve da bi nakon par minuta zaboravili uvrede i optužbe i krenuli ispočetka. Nego kako. Deca su učitelji života.

Kada vijetnamsku decu pitate kako su – ona vam odgovore I’m happy. Kakva mudrost, zar ne? Odmah pređu na osećanja. Nema davanja mišljenja da su dobro ili loše – emocije su te koje nam svedoče o trenutku. I životu koji živimo u tom trenutku.

Kada sam čuvala decu u Americi, ono što sam od njih naučila je bilo najveće bogatstvo koje sam dobila na kraju tog puta. Nikakve hiljade dolara ne mogu da se porede sa britkošću i lakoćom kojom oni zrače i koja prelazi na nas. A jedna od takvih je i devojčica koju sam zvala Tricky Lady, jer je bila toliko mudra, a zabavna. Nama odraslima, primećujem, da uvek jedno od ta dva nedostaje… Ali ne i njoj. Ona je volela da se šali, igra sa svojim bratom, smišlja kako može da me iznenadi, gde da se sakrije, kako da me “prevari”. Sve do jednog dana, kada vidno nije bila raspoložena, izgovarajući sledeće reči – danas nisam u elementu, to nema nikakve veze sa tobom, ali nemoj da se šališ sa mnom. Vau! Kakva snaga u devojčici koja ima četiri godine. Osećam se ovako, ne učitavaj Sofija da sve ima veze sa tobom i danas se prema meni treba ophoditi drugačije. Poruka primljena. Lekcija naučena.

Eh, zamislite kada bismo mi matori, matori u svom zaboravu, mogli da komuniciramo jedni sa drugima na taj način. Čini mi se da bi nam plejlista bila podugačka… Tela vitka i fit. Um oslobođen. Srca živa. I spremna za svaki naredni dah. Jer ništa nije lepše od toga kada smo u potpunosti otvoreni i oslobođeni. Čitam te ko knjigu, kako bi to bio lep kompliment! Tada nam ne bi bila potrebna ideja o slobodi, nezavisnosti, državi, šefovima, muževima i ženama, jer samo jesmo. Srećni. Tužni. Besni. Ljubavni. Jedno sa svim i u svemu. A šta naiđe, tome smo radi, podseća nas Marija Grujić Bepa.

A kada smo radi, čini mi se, da nam i radost dolazi u život. I tada imamo želju da ponovo zaigramo i zapevamo. Stvaramo. Ustanemo sa te stolice i fotelje. Crtamo. Pišemo. Kreiramo. Dajemo. Bivamo u rukama i živimo prstima. Jer ruke su put do srca, isto bi vam rekli šamani.

Znam, znam, može se učiniti lakim sve ovo, zato što zapravo i jeste 🙂 ali tek onda kada probamo da razumemo emocionalnu zrelost sebe, svojih predaka i svih ljudi koji su se zbog naše emocionalne nepunoletnosti, našli na našem putu, zbog kog sada tražimo puteve do Boga i zbog kojih idemo kod šamana. Razlika između sebe i mene, ista je kao i između mene i tebe, uči nas Bepa. I to je jedna velika istina. I za mene, to je merna jedinica koja me uči – šta oduzeti, a šta dodati.

I u tome vidim ogromnu čar… Sve te prepreke koje svi imamo su neverovatno bogatsvo, jer nas usmeravaju ka tome da se odmerimo. Sa sobom. Vidimo koliko smo udaljili to sebe od mene. Pa potom vratimo u detinje stanje. Ili jednostavno zaplešemo iz problema. Postanemo nova ličnost. Upoznamo druge svetove i tuđe kompase. Otkrijemo nepoznate puteve. Jer, kada bih ja otišla do tih šamana na Filipinima, da u jednom trenutku nisam mislila da imam koga da okrivim i šta da izlečim. 🙂

I zato osećam da je najveće čudo današnjice, upravo ta transformacija… Iz čoveka u dete. Neobični slučaj Bendžamina Batona. Kreacija. Spremnost. Mogućnost da se izađe iz čaure promišljanja i etiketiranja pojmova, i elegantno sklizne na podijum sa emocijama. I probudi ono dete, koje smo bili i ostali. Koje nas toliko dugo čeka… Da pustimo krik i glas. Da volimo naš autentični ples i sopstvenu smisao radost za muziku. Budemo ranjivi. Zaplačemo. Udarimo šakom o sto. A zatim da se pokažemo svetu… Sa svim onim što jesmo i nismo u tom trenutku. Ne strahujući kakav je crtež i šta drugi očitavaju kroz njega… Hej, pa i mi sami taj crtež svaki put vidimo drugačije, nije važno da li je dobar ili nije. Već da li smo happy. I zato odbijam merodavnost u tuđim mišljenjima, vaga za merenje je u onoj razdaljini… Između sebe i mene. A ako neko baš navaljuje da budemo nešto što nismo, i njemu ćemo pokloniti kreativni deo sebe, mada malo južniji od srca… 🙂 Prisećajući se da je mišljenje, isto kao i dupe – svako ga ima.

I zato, da ne bismo ceo život učili i usavršavali svoj dar do toga da ga izgubimo, već krenuli da stvaramo sa onim što već znamo, a znamo i više nego dovoljno, pedlažem da se ne pitamo mnogo šta će ko reći, već koga boli uvo? Ionako se ne igramo sa drugima, već sa sobom i životom.

Alea iacta est.
Jer jedina kocka jeste kocka da se ne kockamo.

You Might Also Like...

No Comments

    Leave a Reply

    error: Content is protected !!