Moderna raspeća dešavaju se svima nama kada odlučimo da je važnije sve, osim ljubavi prema sopstvenom životu i putu.

Počela sam zaista da čujem ljude, njihove želje i strahove. Koliko smo mi slatka vrsta – imamo srce i mozak, ali smo suštinski zbunjeni. Toliko toga smo upili u životu da više ne znamo ko smo i šta smo, šta je zaista naše – a šta tuđe.

Toliko je aviokompanija da prekriju naše sopstvene misije. U sekundi možemo da upadnemo u drugi univerzum i zaboravimo na sopstveni, sve brige i probleme, sudbinu i moć davanja i vraćanja.

Ljudi putuju, obilaze svetove, zadivljeni su tuđim više nego svojim, žele sve, sem da žive svoj život. Razumem i vidim ono što mi ljudi pričaju, čujem i osećam šta Srbija može ili ne može, hej i ja sam išla za nekim drugim rajem, verujući da postoji to neko mesto, ta neka kultura, ti neki ljudi… Ah. Sve mi je izgledalo glamuroznije nego ono što me okružuje. Sada znam da je to bilo tačno, jer nisam sklonila iz svog života višak života koji nije moj, niti za mene.

Živeti ono što smo birali i što je naše, teže je od svega na svetu – jer je proces otpuštanja svih neistina u koje smo poverovali da su tačne, najbolnija stvar na svetu. Boli nas da priznamo sebi kako smo isuviše dugo koračali stazom koja nije naša, ispunjavajući želje koje ne raduju nas, voleći ono što nas ne čini istinski srećnim. Jer za istinsku sreću, nisu potrebne aviokompanije, instagrami, opijati, niti diplome, kuće i jahte, menjanje partnera ili traženje onog ili one prave. Štos je u tome da je potrebno da otkrijemo ko smo i šta je za nas. Ne treba nam plan, kada smo mi plan. Ukoliko krenemo na put da sebe učinimo pravim, sve će biti pravo u našem životu.

Igrica je prava, ne samo kada dobijamo, već i kad otpuštamo.

Gvint je preokrenuti ciljeve, govorim svom drugu i dodajem, srećan život je svuda. Međutim, ima jedna začkoljica. Jednom kada krenemo da postavljamo svoj život, gradeći ga po svojoj meri, te počnemo da pričamo istinu, otvorimo grudni koš i jasno odredimo granice – naš prošli život će verovatno tamo i ostati – u prošlosti. Cena mora biti plaćena, nemojte da vas lažu. Leptirića ima, ali ima i bubašvaba. Sa dolaskom istine u naš život, odlaze laži i ljudi, jer odlazimo od lažne slike koju smo stvorili i učinili da bude naš put. Odlaze zajednice, ideje, verovanja, a ostaju ogoljena osećanja koja se polako oblače u materijale koji su dizajnirani isključivo za našu svrhu. Za to su potrebne godine ili decenije, taj proces se ne kupuje nigde.

Sve moramo platiti, dužni sudbini nećemo ostati. Na nama je da vidimo koji račun nam je najmanje skup, tačnije šta nama najviše vredi. Moderna raspeća se zaista dešavaju i verujem da i vi vidite ko je sebe i zašto stavio na krst. Svet da osvoji, duši svojoj naškodi. Ah, a da svako treba i može poneti svoj krst, neminovno je. Pitanje današnjice je da li želimo da nosimo ili sebe stavimo tamo.

Svet je promenjen, samo mi još nismo svesni koliko. Novi čovek neće biti homo sapiens, onaj koji misli i misli, već onaj koji voli, rekao je Lazarev. Zato je odlično vreme da krenemo da verujemo i živimo ljubav.