Postoji priča o Sultanu koji se razboleo i kome je bilo rečeno kako treba da nađe srećnog čoveka, obuče njegovu košulju i sačeka, jer će ga košulja srećnog čoveka izlečiti. I, šta je drugo Sultan mogao, nego da pošalje pola vojske u potragu za srećnim čovekom. Tražili su i tražili, da bi ga jednog dana i pronašli. Kada su mu objasnili alarmantnost situacije i zatražili mu košulju, on je rekao da je nema. Srećan čovek, ne mora da ima košulju – poručio im je on.

Srećan čovek ne mora da ima košulju, razmišljam dugo o ovoj priči i rečenici. Oh, koliko je samo istinita i jednostavna. Srećan čovek ne mora, srećan čovek uvek zna da ima izbor. Radost se vrlo često bira i tako se lako zaboravi da je do nas. Naviknemo se mi na ostvaren san i puna pluća, kao na nešto normalno i prirodno, zar ne? Kao da smo ga sanjali u jednoj nanosekundi, a ne mesecima, možda i godinama. Kao da nam je došao u toku noći. Ka da smo se probudili sa ostvarenim snom.

Postanemo sultani naših snova, pa moramo da pronađemo gurua da bi nam rekao sve ono što znamo. Da smo već srećni. I da nam ništa ne treba. Srećan čovek ne mora da ima košulju da bi… A vi dopunite.

Život koji živimo je samo jedno od iskustava. Koje nije uvek lako, ali je često zabavno, ukoliko uspemo da se odvojimo od naše priče. Ko smo mi bez naše priče? Da li bismo ista osećanja doživljavali i o istim izazovima razmišljali da se zovemo Tich, Rosalinda ili Džejn?

Ne bismo. Samo se malo zaigramo pa zaboravimo, da je ovo jedan od života, te šta nam je cilj u njemu. Uživimo se u ulogu, kao da je stvarna ili životno važna. Dobro, dobro, možda i jeste. U ovom životu. A u sledećem, ko će se sećati? Niko, čak ni mi. 🙂

Možda su se time vodili vojnici kada su se vraćali Sultanu bez košulje. Šta je tu je – srećan čovek jednostavno nema košulju. Kada je Sultan dobio odgovor, dugo je o tome mislio. Srećan čovek, pa nema košulju. A on eto ima sve, ali nema sreću. Te je rešio da da pola bogatstva. Ja verujem čak baš košulja. Hm, a da li je postao srećan, ne seća se ni on u ovom životu. Mada se u priči govori da jeste.

Sultanica u meni poentu razume na jednostavan način – ono što imamo ne određuje našu sreću, ukoliko se ne sećamo kako smo stigli do momenta u kome se nalazimo. Ako smo zaboravili sve prethodne snove i molitve. Zapiši molitvu, snove ostvari. Kada se to desi, jer sve što treba da se desi, već se desilo, nemojmo da zaboravimo koliko je samo nade bilo u našim potrebama za novom budućnošću koju sada živimo. Tu se krije zahvalnost. Tu se krije sreća.

Kada bismo samo mogli da se setimo svega iz ovog života, ne bismo ni pomislili da nismo radostan čovek.

Na vrhu brda, seti se da si i dalje mogao biti u podnožju.
Na vrhu brda, seti se da ostvarenjem svojih snova, ti ostvaruješ pretke i potomke.
Na vrhu brda, seti se da su teški rančevi sa razlogom ostavljeni u podnožju doline.
Na vrhu brda, seti se da nije bilo jednostavno izabrati koji ranac poneti.
Na vrhu brda, seti se da si ovde u ovom trenutku, da doživiš sve.
Na vrhu brda, seti se da si srećan čovek.
Na vrhu brda, seti se da si sultan.
Na vrhu brda, seti se da je lepo imati košulju, mada ti i nije potrebna.
Na vrhu brda, seti se da je moglo i drugačije.
Na vrhu brda, seti se.
I to će biti dovoljno.