Postoje neki trenuci u kojima počinju svi oni koji će uslediti nakon tog i koje ćemo od tog trenutka zvati svojim životom. Ni svesni nećemo biti da je počeo jedan od krugova u kome ćemo godinama navlačiti i skidati sa sebe i na sebe svu ljubav, bol, smeh i suze. Kružiće neki novi ljudi, gradovi, običaji, jezici, knjige, razmišljanja, druženja, padanja, posustajanja i uspesi. Postojaće kružnica koju nećemo razumeti, sve dok ne shvatimo da je krug zatvoren. 

Dogodi se tako priča u priči, krug u krugu i razna vrtenja i ringišpili. Sve odjednom izgleda prolazno, jednokratno i beznačajno, i tada, baš u tom trenutku, i ne razmišljajući, stanemo, ubodemo i postajemo centar. Oko njega ćemo igrati sve do onog trenutka kada shvatimo da smo u krugu, da je put jasan, a linija dobro poznata. Mnogo mozganja za jednu emociju – ali to je krug, pravimo ga sve većim, dok ne stanemo i vidimo, osetimo i znamo da, odakle smo krenuli, tamo nema vraćanja, jer se krugovi ne zatvaraju na početku, niti na kraju, već u sredini. 

Započne krug, a mi ga nismo ni svesni. Završi se i onda znamo kada i zašto je počeo, šta je doneo i odneo, kome je bio krug, kome lopta, a kome i Zemlja i Sunce. Probudimo se i kažemo sebi da ništa više ne postoji, pa ni krug. Postojimo samo mi i neka sećanja na tokove oko kojih smo se vrteli. I možda smo sada negde drugde, ali to možemo shvatiti jedino kada se opet probudimo u sred nekog drugog kruga i drugačije kružnice.

Živimo život u krugovima, zovemo ga linijom, a doživljavamo talasom. I vrtimo se, kao što se sad ja vrtim oko nekih reči i emocija, jer nema tu tačke odakle krenuti i nema krajnje destinacije u koju da se vratimo. Postoji samo krug, treba proceniti da li smo u centru tog u kome se vrtimo ili ne. A do tad se vrtimo, kružimo, kružimo i vrtimo. Kao ja sada. Sve dok ne shvatimo da se nema šta shvatiti, već samo činiti; izaći ili vrteti – na nama je da odlučimo.