Postoje neki trenuci u kojima počinju svi oni koji će uslediti nakon tog i koje ćeš od tog trenutka zvati svojim životom. Ni svestan nećeš biti da je počeo jedan od krugova u kome ćeš godinama navlačiti i skidati sa sebe i na sebe svu ljubav, bol, smeh i suze. Kružiće neki novi ljudi, gradovi, običaji, jezici, knjige, razmišljanja, druženja, padanja, posustajanja i uspesi. Postojaće kružnica koju nećeš razumeti sve dok ne shvatiš da je krug zatvoren.
Dogodi se tako priča u priči, krug u krugu i razna vrtenja i ringišpili. Sve odjednom izgleda prolazno, jednokratno i beznačajno, i tada, baš u tom trenutku, i ne razmišljajući, ti staneš, ubodeš i postaješ centar. Oko njega ćeš igrati sve do onog trenutka kada shvatiš da si u krugu, da je put jasan, a linija dobro poznata. Mnogo mozganja za jednu emociju – ali to ti je krug, praviš ga sve većim dok ne staneš i vidiš, osetiš i znaš da, odakle si krenuo, tamo nema vraćanja jer se krugovi ne zatvaraju na početku, niti na kraju već u sredini.
Započne krug, a ti ga nisi ni svestan. Završi se i onda znaš kada i zašto je počeo, šta je doneo i odneo, kome je bio krug, kome, lopta, a kome i Zemlja i Sunce. Probudiš se i kažeš, ništa više ne postoji, pa ni krug. Postojiš samo ti i neka sećanja na tokove oko kojih si se vrteo. I možda si sada negde drugde, ali to možeš shvatiti jedino kada se opet probudiš u sred nekog drugog kruga i drugačije kružnice.
Živiš život u krugovima, zoveš ga linijom, a doživljavaš talasom. I vrtiš se kao što se sad ja vrtim oko nekih reči i emocija jer nema tu tačke odakle krenuti i nema krajnje destinacije u koju da se vratiš. Postoji samo krug, treba proceniti da li si u centru tog u kome se vrtiš ili ne. A do tad se vrtiš, kružiš, kružiš i vrtiš. Kao ja sada. Sve dok ne shvatiš da se nema šta shvatiti, već samo činiti; izaći ili vrteti – na tebi je da odlučiš.
