Toliko godina učiš da bi shvatio da više ne poseduješ nijednu ideju koja se u tvom mozgu ne evaluira i ne rangira. O sebi saznaješ da više ne postavljaš pitanja već uzimaš sve zdravo za gotovo. Čak se, i dok razmišljaš o kreativnosti i pišeš ovo, služiš frazama. Nema te više kao deteta koje sve preispituje i koje shvata svet na svoj način. Sada sve vreme uključuješ vertikalno razmišljanje samo da bi dao tačan odgovor, dobio 5 ili 10. Jer jedino je tačan odgovor priznat u društvenom krugu zvanom školstvo.

Međutim, kada završiš sve što si želeo ili mogao, saznaješ da sistemskog društva više nema. Možda ga nikada nije ni bilo, samo su to krili. Dva plus dva nije uvek i četiri. Nekada nije ni broj.

Naučen sistemom koji ti je ubio kreativnost, krećeš da se ponašaš društveno prihvatljivo, da znaš sve o političarima i modnim trendovima, a ne svataš da samo nastavljaš život bez sopstvenih ideja, bez filterisanja života, bez svesnog DA i svesnog NE.

Bitno nam je koliko imamo lajkova i šerova, a ne ko smo i šta smo jer istina je da smo zaboravili zašto smo ovde i da smo dovoljni.

Međutim, ceo život nam nude programe, dijete i rešenja koja nas ubeđuju da sa nama nešto nije kako treba. Ne ubija nas kapitalizam već naša nesposobnost za idejama i novim načinima rešavanja problema. Mnogi su možda već i mrtvi i samo postoje i ne žive jer nisu imali sreće da shvate da su glupi i da su dozvolili da im neko sve vreme priča kako da budu sve sem kreativni, jer istina je da je kreativnost pobuna.

Jednom je učiteljica rekla učeniku da nacrta Boga, a on je nacrtao Sunce. Ona mu je na to rekla da to nije Bog, a on ju je upitao da li ga je ona ikada videla i kako može da tvrdi da Sunce nije Bog. A kako mi možemo za sebe da tvrdimo da postojimo ako svi isto razmišljamo iliti ne razmišljamo uopšte? Možda je ovaj tekstić netačan, nekreativan ili prosečan, rekla bi neka učiteljica, ali kako ona to može znati, to je već diskutabilno.

A šta je sve vas učinilo glupim i kada ste to shvatili? 🙂