Ništa nam nije obećano i u tome je čar.

Možemo da budemo najbolji i radimo najbolje, ali ni to ne znači da nas život neće iznenaditi. Život nije fer, ali je transgeneracijski pravedan, i ne mora nas zaobići zato što živimo na određeni način, radeći ispravno, kako nas ne bi dotakao onako kako ne želimo. Međutim, život jeste božanstven jer dodiruje svakoga, i nema te stvari koju možemo učiniti kako bi nas preskočio. Život ima svoju logiku, koju mi ponekad ne možemo videti jer se krećemo između onoga trebalo bi i pripada mi. Kada bolje pogledamo u sebe, znamo da su te tvorevine toliko ljudske, a vreme je takvo, da ljudsko prestaje da bude najvažnije. Došlo je vreme da znamo da je mističnost stvarna i da nas život voli, uvek i jedino se trudeći da nas vrati na put koji je stvoren za nas. Iako su nekada ta prisećanja bolna, ili umeju da bole, sada znamo da je to deo koji nas voli tako što nas gura u balans sa nama samima i onim zbog čega živimo baš ovde i baš sada.

Jedno jutro sam se probudila i videla sam život koji živim ispred sebe. Znala sam da sam sve sama iskreirala i da je vreme da počnem da stvaram drugačije dane. Oni se neće dogoditi sami od sebe, na nama je da im se damo, živeći do najsitnijih detalja ono što želimo da vidimo i stvorimo u budućnosti. Ta ljubav koju čekamo da dobijemo, ne može se desiti ako ne izađemo napolje i rešimo da damo sebe svima, čak i ako mislimo da nismo dobili dovoljno zauzvrat. Kada ljubav budemo imali za sve, doći će nam ono što bi svi želeli. Posao iz snova ne postoji, ako ga ne stvorimo sami – to mislim da pola Zemlje već zna. Novac nam ne dolazi, ako ne umemo da budemo srećni i bez njega. Stoga, ne treba se pitati zašto nam se nešto ne dešava, već ući u sebe, potom u svoj prostor i sagledati šta je to što živimo. Jer živimo ono što smo mi.

Sve što želimo i živimo.
I to je istina.

Pre je zvučalo kao sudbina, ponekad kao poziv, inspiracija ili usud, ali sada znamo, život nas je sve vreme vodio ka svojim dubinama u kojima se nalazimo i mi sami. Kada nam ostane da se susretnemo još i sa njim, kao najboljim saputnikom, te da mu se u potpunosti predamo i verujemo mu, volimo ga i budemo u njegovoj milosti, tek tada znamo da je on pravio kružnicu u čijem se centru nalazimo sada.

Nakon što se pročistimo, otpustimo ili dopustimo, shvatamo da ulazimo u zonu u kojoj znamo da bez Boga, ne bi ni bilo pročišćenja. Život koji živiš bez njega, ne bi mogao ni postojati. Bez Tvorca i kreatora ništa ne bi bilo moguće. Kada bolje sagledamo sebe, nismo mi ni čistili loše u nama, jer to ni ne postoji, mi smo samo skidali delove sebe da bismo se još bolje videli.

– Da li želiš ljubav ili sigurnost, pitala sam prijateljicu na večeri nakon što mi je ispričala svoju ljubavnu zbrku.
– U čemu je razlika?
– Razlika je u tome što je sigurnost ljudska tvorevina, a ljubav božanska. Iako nam nijedno od toga nije obećano, čak i ako posesivno jurimo za nečim, ipak u ljubavi ima čari.
– Onda želim ljubav, rekla je ona. Mada nije bila sigurna. 🙂

Svi mi želimo ljubav, jer bez nje ne bismo ni postojali. Ljubav je život. Božanski život. I strah je život, ali često ljudski. Možda su nas malo slagali kako ljubav nije isplativa ili sigurna investicija i kako je bolje da idemo za ljudskim željama, čiji je koren neretko strah, ali duboko u sebi znamo da bez ljubavi, nema ni vazduha. A bez vazduha, nema ni nas.

Zašto onda ljudi ne žele da vole, da budu u zajednici, da daju i primaju? Zato što nam je prodata priča kako postoji samo ovaj život i da moramo sebe da obezbedimo, te zaštitimo sve što stvorimo. I samim tim sve što radimo, radimo iz straha.

Ljubav je sve samo ne zamak. Ljubav je na nivou duše, ona nas ogoli. Sa njom nemamo ništa na sebi, nema šta da se štiti. Mi jednostavno volimo i u tom trenutku ne znamo za sebe, ali i te kako znamo za Život. Granice ne postoje, sve što vidim sam ja i sve što me gleda sam takođe ja. Gde je granica između mene i tebe; između mene i sebe; između tebe i Tebe, to više niko ne zna, niti ima potrebu za znanjem. Plutamo po ljubavi, razliveni kao mastilo. Kao i sam vazduh, koji nam se nesebično daje. I ništa nije sigurno. A oslonac u ljudskom smilsu ne postoji.

A kada ne moramo da se oslanjamo, ne želimo ni da se bojimo. I sve što radimo, vodi nas još više ka ljubavi.

Kada bismo krenuli da volimo, a prestali da se bojimo, posao i novac možda ne bi imali toliku cenu, te ne bismo morali ni sekundu da budemo u nečemu što ne volimo. Uspeh i sticanje no matter what, ne bi onda bili merilo sreće ili sigurnosti, te određene institucije ne bi postojale. Ljudi bi bili slobodni. Samo slobodan i oslobođen čovek može da voli, ne mešajući ljubav za sigurnost, u kojoj se krije strah. Čovek može da voli ako oseća da ga život voli, a to može osetiti ukoliko je u skladu sa sobom. I ukoliko reši da bude hrabar i bira život.

Hm, a kako da se usudimo da uvek izaberemo život? Tako što krenemo da volimo, čak i bez onog ako.

I znajmo, ne moramo da budemo savršeni da bismo bili voljeni.
Niti da bi nas život voleo.
I ne mora da se desi nešto, da bismo znali.
Dokaza je svuda oko nas, mada nam oni nisu potrebni.
Potrebno je samo malo poverenja.
I želja da danas izaberemo ljubav, a ne strah.