Došla nam je decenija u kojoj vredi posložiti sebe. Zaokružiti sve osećaje, znanja i iskustva koja smo imali i dati im smisao, kako bismo mogli da nastavimo da koračamo dalje… Korak. Po. Korak. Jer ćemo u narednom periodu moći samo da živimo trenutak po trenutak. Dan po dan. Sve divne čini sa kojima smo se rodili, koje su nam prenete i koje smo i sami usvojili, sada će se rasplinuti. Kao ona da će uvek biti pijaće vode ili katastrofe se dešavaju, ali ne nama. Došla je 2020. godina. Godina kojom su počinjali svi filmovi “iz budućnosti”.

Budućnost je došla.

Svet je odavno postao jedno i ne vredi nam da gradimo kuće na proplancima, jer ono što drma istok, pomeriće tlo i zapadu. Zaštite u bankama, kućama od zlata, fakultetima, diplomama, menadžerskim pozicijama više ne vrede. Zagađenost vazduha pogađa sve. Ona ne zna za naše ljudske vrednosti, ali zna da zaobiđe ljude koji su spojili nespojivo i posložili nesloživo. To su ljudi koji su zahvalni što imaju ovaj momenat i koji su svesni koliko su blagosloveni sa svim onim što imaju i nemaju.

Dolazi vreme ratnika i umetnika u jednom, više nemamo luksuz da budemo ili-ili. Treba da naučimo da budemo i-i. U tome se krije snaga i hrabrost, u tome će se kriti sredstvo za spasenje.

Ali, dosta je proroštva, nije na meni da mislim… Već da budem. I vežbam. Zahvalnost. Poniznost. Blagoslovenost. Na repeat. Novo sveto trojstvo. Jer je ipak moglo da bude i drugačije… Znam, znam da i ti, kao i ja misliš da zaslužuješ svu sreću i udobnost ovog sveta, ali, to su čini. Istina je da radost ne robuje ni jednim ni drugim. U ovom trenutku imamo sve da budemo istinski radosni. Na nivou univerzalne istine. Samo ako primetimo… Samo ako dopustimo…

Pre neki dan sam sedela na plaži, uživala u zvucima talasa mora i muzici iz obližnjeg restorana. Sa mnom na plaži, sedela je neka grupa Filipinaca lokalaca, koji su posmatrali ljude iz restorana. I maštali – kako je biti tamo, u restoranu, sa svim tim ljudima, koji su došli ovde kod nas, da iskuse lepote, koje mi nikada nećemo. Kako su im se samo divili. Kao mala deca.

Ljudi dolaze na Filipine da se fotkaju, nadam se da neki dolaze i da bi uživali, a Filipinci, Filipinci, iako imaju čari zbog kojih dolaze “privilegovani”, nemaju osnovne uslove za život. Na sedam kilometara, nalazi se sva tuga i sreća sveta. U jednom. U istom. I ne znam kome šta pripada. Znam samo da sam i sa jednima i drugima. Zahvalna Životu što sam na rajskom ostrvu i među tim privilegovanim ljudima… Dok sedim na plaži, takođe posmatrajući ljude iz restorana, kao moja braća Filipinci. I to je za mene lepota življenja. Momenat spoznaje – da sam i jedno i drugo. Da mogu da se povežem i sa jednima i drugima. I da znam da je moglo i drugačije. Da posložim sve puteve koji su me doveli do ovog. I da osvestim da sam pre samo nekoliko godina bila Filipinac, a sada sam Korejac. Mada, to ništa nije važno. Jer nas ona zagađenost neće zaobići, ma ko bili.

A ono što vredi i ono što se računa jeste razmena energije. Ulaganje. Povratak. Na istoku nema kladionica, a i šta će im. Kada je Život sam po sebi kocka. Danas jesi, sutra nisi. A dobitnik je svako ko je bar malo više dao, nego što je uzeo. I zato naši snovi vrede. Jer razbijaju čini koje smo usvojili. I pokazuju nam istine na univerzalnom nivou, razbijajući zablude na personalnom. Pomerajući naše granice, tražeći nam da ih realizujemo. A često osoba koja sanja snove, i koja ih ostvaruje, nisu jedna te ista persona. Već treba da se postane taj neko ko te snove može da živi. A da ga ne ubiju. Pazi šta želiš… Možda ti se ostvari… A ti nemaš snage… I u tome se krije čar Života. Taj momenat dostizanja. Postanka. Pa ponovnog sanjanja. Ciklično, nego kako. Ravna linija je matematički pojam, i ne postoji u realnosti. I eto čini. Šta je realno, zapravo?

I zato… Jedino pitanje koje vredi sebi iznova i iznova postavljati jeste, šta stavljamo na kocku? Koga kockamo? Čime kockamo? Hoće li nas dobitak usrećiti? Zaista usrećiti?

A kako znamo, kuća uvek dobija. A od danas smo ta Kuća mi.