Planova nema, ima samo maštarenja. Najveća obmana kojom sebe hranimo jeste da držimo stvari pod kontrolom. To je jedna divna iluzija nas, prozapadnih ljudi. A došla nam je 2020. godina, godina u kojoj pristiže nova porcija energije, koja će nas, hteli to ili ne, usmeriti na prepuštanje… Na spoznaju da ništa na ovom svetu ne možemo da učinimo statičnim. Svaki dan je dan za sebe. Ma svaki sekund je sekund za sebe.

Kada razmišljam o Evropi, Americi i Aziji, shvatam da je najveća hrabrost potrebna da se živi na istoku. Ovde nema krivaca. Jednostavno ne možete okriviti svoju zemlju, državu, komšiju, kolegu. Stvari su takve kakve jesu i biće vam lakše ako ih takvima prihvatite. Sve je moguće. Ništa nije nemoguće. A kada nema krivaca, eh, kakva umetnost tada kreće… Okrećemo se ka sebi, da vidimo šta je to u nama što provocira svet da nam zadaje konkretne zadatke.

Sve što treba da se zaleči, ovde nam se pojavljuje u životu. Instant. Ovde nema instant kafe, ali ima instant realizacije. 🙂 Da shvatimo da je Život ipak veći od našeg individualnog života. Da smo mi ovde samo u ovom trenutku, a budućnost je priča za sebe. I za Tvorca. I zato, kada god imam izazove, pogledam u nebo i nebo pogleda u mene, shvatajući da se ja, Sofija, nalazim samo na jednoj tački i da su moji problemi ipak mali u odnosu na to kakve izazove imaju ljudi na drugim tačkama ove divne Zemlje. Ali na to smo zaboravili u Evropi i Americi. Mislimo da svi imaju više od nas. Da li je to zaista tako? Sumnjam, ali život će dati odgovor…

Što sam više na istoku, sve više volim što sam rođena u Srbiji. Istočnoj zemlji koja je rođena na zapadu. Kao ni u Srbiji, tako ni ovde nema pravila, što je, kada bolje razmislimo izuzetan dar za čoveka. Tera nas da se zapitamo koji je smisao svega. Jer mi nismo stvoreni samo da radimo, jedemo i kupujemo… Iako se tome sve češće teži. Ali, ali… Nijedno dete nam neće reći da želi da bude političar, tajkun i gonič robova. Svi žele da budu umetnici. Jer umetnost spasava svet. A nauka ga oblikuje.

I zato što ništa nije jednostavno, sve je tako lako. Naš je zadatak da uvećavamo ljubav i prepuštanje. Potrudiću se… Prepustiću se… Pokloniću se… A život ionako diktira svoj ritam. Vredi da ga oslušnemo, jer će nam biti lakše da uskladimo životne pokrete sa njim. Jer ko smo mi, ako nismo deo veće priče?

-Izvinite, da li zanate da li će i sutra padati kiša, naivno sam pitala…
-Hehe, ne znamo ni da li će danas padati, a kamoli sutra.
-A ova poplava u sobi zbog kiše?
-Očistićemo.
-Kada, ako mogu da pitam?
-Kad popijemo kafu. Hoćeš kafu?

Vremenske prognoze nema. Ima samo sadašnjosti. I gledanja u nebo, jer nebo pazi na nas. A šta će biti sutra, nije na nama da znamo. Ne brinite o sutrašnjem danu, rekao je moj omiljeni prorok, Isus. I ja mu sve više verujem…

Potrudiću se…
Prepustiću se…
Pokloniću se…

Filipini,
Januar,
2020.