Živeti Glasno

Život je pametniji od nas

Koliko puta sam se samo uverila da je Život pametniji od mene. Kad god pomislim da je moje da rešim nešto veće od sebe same, ili pak zadato drugom, Život me podseti da je on viša sila koja daje i rešava zadatke. Vrati me na svoje mesto u sekundi, dajući mi bolove ili neprijatne situacije, samo da bih zastala i shvatila poentu. I kada uvidim da sam pobrkala smisao i suštinu, sa onim vidljivim ispred nas, u tom trenutku zastanem i zapitam se koja je lekcija iza svega toga. Šta je moje, a šta je tvoje. A kada Životu dopustimo da bude ono što jeste, u svemu i svima, dajući svakome šta mu treba, Život nas pomazi verom i prepuštanjem. Jer Život navija za nas.

Tada mogu da ugledam Sunce i povučem se u svojoj pameti. Jer, zaista, kome su ikada bili potrebni saveti? Ja se ne sećam kada mi je neko poslednji put rekao treba mi savet. A vi? Pa opet ih rasipamo na sve strane. Kao da smo sveti. Kao da je to naše da rešimo. Učini nam se da je Život ponudio zadatak nama, a ne drugome. I onda se lepo u tome zaigramo. A onda onaj ko ima izazov ode na šampitu, jer što bi se nervrao. Kada ima nas. Svete. Da mislimo i iznalazimo rešenja za njega. Pa nam onda Život da naš, sopstveni izazov, jer mu se učini da nam fali koji, kada imamo vremena i energije da rešavamo tuđi. Eto kako je Život pametan. I dobronameran. Jer on želi da mi počistimo ono naše. I da se saodnosimo sa njim.

Zato, sledeći put kada se preigramo, treba na vreme stati. Da se ne zaigramo. Da nam se ne zavrti u glavi. Da ne počnemo da živimo tuđe živote, snove ili probleme. Da zaboravimo šta je bilo na našoj agendi. Pa da onda mi budemo ti koji izlažu svoje nedaće nekim drugim ljudima. Kako bi ih oni rešili, jer smo sada mi zbunjeni pa više ne znamo šta je naše, a šta nije. I malo po malo, eto nas u poslastičarnici. Kako uživamo u šampiti dok neko drugi ore i sklanja naše stvari.

Tebi tvoje, meni moje, kako bi rekla Marija Grujić Bepa.

Svako danas ima zadatak da sam oslušne Život, a potom sebe. I da voli sebe, kao što voli druge. Da popriča sa sobom, pre nego što krene sa drugima. Da li nam se sviđa da rešavamo tuđe zadatke? Da li imamo volje i energije? Šta je na našoj agendi? Jesmo li mi ti koji mogu da pomognu? Šta nam Život poručuje? Koliko puta je ovoj osobi bila potrebna pomoć? Zašto nam je to važno? I da li nam je zaista važno? I možemo li mi bilo šta rešiti?

Ovde bih volela da se razumemo. Naravno da ne zagovaram da budemo sebični i samoživi, to ne. Ali nismo mi ti koji treba da se udave da bi izvukli druge. Mi smo ti koji mogu da pruže štap, pozovu hitnu pomoć, popričaju. Pomoć mogu da daju oni koji se ne dave i koji su sklonili višak iz svog života. Jer nije nas Život stavio u tuđi tok. A može, ako mu pokažemo da imamo volje za njega. Jer Život je ipak pametniji od nas. I duže je ovde.

Naše je da otklanjamo višak iz svog Života. I da ga zavolimo, jer je naš. A koliko volimo Život, toliko možemo voleti i sebe i druge. I koliko verujemo Životu, toliko možemo verovati i drugom da može da reši ono što mu se daje. Kao i ono što se nama daje. Naše je da budemo tu i da se uzdignemo nad situacijom. Sagledamo je iz druge perspektive. Ponudimo rešenja. Pa se povučemo. Da damo maksimum, ali nikako sve. Jer onda nama ništa ne preostaje. A često ni sami sebi ne preostanemo tada. A to smo do sada shvatili da nije poenta. Niti je ikada bila.

I zato ću vam sada ispričati fantastičnu priču, koju sam nedavno pročitala. Od nesvakidašnjeg čoveka. Gurua. Ađana Brama.

Pre nekoliko vekova, sedam monaha živelo je u pećini u džungli negde u Aziji, meditirajući o bezuslovnoj ljubavi. Imali su glavnog monaha, njegovog brata i njegovog najboljeg prijatelja. Četvrti je bio neprijatelj glavnog monaha, peti je bio veoma star, toliko poznih godina da se očekivalo da će svakog časa umreti. A poslednji, sedmi monah, bio je potpuno beskoristan. Ali ostali su ga tolerisali i zahvaljivali mu što ih uči strpljenju.
Jednog dana je do pećine stigla banda razbojnika. Pećina je bila toliko daleko od svega, toliko skrivena, da su oni hteli da je iskoriste kao svoje skrovište pa su rešili da ubiju sve monahe. Glavni monak je, srećom, bio dobar govornik i uspeo je da ubedi bandu da puste sve monahe, osim jednog, koji će biti ubijen kao upozorenje ostalima da nikome ne pričaju gde se nalazi pećina. Potom je glavni monah ostao sam da donese odluku – ko će biti žrtvovan.
Međutim, glavni monah nije bio u stanju da izabere. Njegova ljubav prema bratu bila je jednako velika, kao i prema najboljem prijatelju – a ta ljubav bila je jednako velika kao prema neprijatelju, prema starom monahu, bolesnom monahu, pa čak i prema sirotom beskorisnom monahu. Vrata srca glavnog monaha bila su širom otvorena svima, s bezuslovnom ljubavlju koja ne pravi razlike i koja slobodno teče. A najvažnije od svega, njegova ljubav prema drugima, bila je jednaka njegovoj ljubavi prema sebi. Zato nije mogao da izabere između sebe i ostalih.
Kada je glavni monah objasnio razbojnicima zašto ne može da izabere između sebe i drugih, i kada je opisao značenje ljubavi i opraštanja, to je na njih ostavilo takav utisak, da su i sami postali monasi.

Hvala Životu što mi je posalo ovu priču kada mi je bila veoma potrebna. I što sam bolje razumela sebe u Životu. I biblijsku voli bližnjeg svog, kao sebe samoga. Jer je u tome smisao. I drugi i mi. I ograđivanje i pomoć. I sopstveni i zajednički put. I ljubav i osama. I ja i mi. I mi i drugi. Kakav sjajan veznik, to slovo i, koji nas susreće i prepliće. Svakako ga više volim nego ili-ili. Tu ostaje malo prostora za sve ono što nam je potrebno.

A ko zna da ceni Život, ceniće i našu odluku. Jer će ceniti sebe. I voleti sebe, pa će moći i nas. Takve kakve jesmo. Kakve nas je Život pravio i voleo. U pesmi koja se i dalje stvara.

You Might Also Like...

    error: Content is protected !!