Dekrešendo rastuće ljubavi


Muzika svira melodiju tišine u prelasku iz jednog sveta u drugi.

Opet je sve moguće u ovoj sekundi, stvorenoj samo za nas. Dok buduće zamenjuje prošlo u dašku vetra, promena se može osetiti na licu, u grudima, stomaku i na nogama. Pitaš me kako će sve funkcionisati nakon mlaza aviona; a ja, ja ne znam šta bih ti rekla. Ne znam ni kako je funkcionisalo pre tog zvuka i raketnog goriva. Znam samo da jedva čekam da uronim u duboku vodu, kada glava zaranja u dubine u kojoj nema nijedne misli. Jak mlaz potreban je mojim prošlim idejama – koje više ne postoje, kao ni svi ti ljudi kojima se one hrane. Pa ipak, i dalje ide ista melodija. To je čovek, splet prošlih melodija i budućih nadanja uokvirenih u ovom trenutku. Zato se neke stvari ne završavaju, već prekidaju.

Nemajući odgovor na hiljadu tvojih pitanja, mogu samo da te zagrlim, a ti možeš jedino da me pustiš. Sada oboje znamo da više ništa ne može i neće biti isto, jer motor prošlih događaja više ne živi u nama. Jer ne živi u meni.

-Ti me vidiš istu, ali to više nisam ja.
-Ne razumem.
-Ne razumem ni ja. Ali osećam da su sve priče ispričane. O ovom gradu, o nama, o drugima.
-Misliš da i mi ostali ne osećamo isto?
-Ne želim više da mislim.
-Lako je tebi.
-Moguće.
-Kako bi bilo da ja uđem u avion i ispričam tebi sve ovo što si ti meni?
-Možda bih te tada prvi put videla.

Negujuća voda sklanja sa mene sve prljavštine i miluje me pre buduće promene. Promene koja će od nas iziskivati apsolutnu transformaciju. Nisam uzela ni plavu ni crvenu pilulu, ali jesam izašla iz filma u kojem je postojao red crvenog, red plavog. Izlazeći iz filma, uputila sam se u duboku vodu. O kojoj vrlo malo znam. Međutim, njeni talasi ne plaše, već hrabre. Njena sila čini živom. Sve ostalo je bluz mutne vode, a život mi se sada čini predugačkim za bilo kakvu mutnoću. Želim bistrinu. I volim da zakoračim u nju.

-Ali ja te volim.
-I to je dovoljno.
-Ali ako je dovoljno, zašto odlaziš?
-Zar ne čuješ zvuk tako snažan i pticu tako brzu? Zar ne vidiš cvet što raste i lišće što se trza? Zar ne osećaš utrobu svoju koja ti šapuće najtananije priče?
-Ne znam šta pričaš, govori konkretno.
-Ne mogu konkretnije od ovoga.
-Zar nije dovoljno sve što imaš?
-Dragi moj, ne radi se tu o dovoljnosti. Radi se o zvuku tako glasnom, koji možeš utišati, jedino kada mu se približiš.
-Hoću i ja sa tobom. Povedi me.
-Kada budeš znao gde želiš biti, sam ćeš sebe odvesti. Jer neće postojati ništa snažnije od tog zova.

Učeći jezik ptice, zaborave se glasovi ljudi. Ah, koje znanje bih zadržala, pitanje je. Nijedno nije potpuno samo po sebi. Objedinjeno u meni dobija svoj samostalni rečnik. Sa svakim njenim prožimanjem, matrica postaje lepša nego ikada. A pesmu čuje onaj ko ima uši za sve na ovom svetu. I zato je ova priča, priča o dekrešendu rastuće ljubavi. Jer je ona jedna velika dijalektika, koju može da razume onaj koji ide ka nečemu tako tananom i apsolutno nelogičnom. U kojoj važi najviše dodir, koji objašnjava sve.

-Znam samo da ću patiti kada odeš.
-Ali ja ne odlazim. Biću tu i više nego pre.
-Ne znam kako je to moguće.
-Jer kada me ne bude bilo, videćeš me u ulici u kojoj smo prvi put izašli. Parku u kome smo se poljubili. U ptici koja sleće na oluk od našeg stana. U šolji koju sam ti poklonila. U knjizi koju si mi dao. U garderobi koju ćeš obući tek nakon mog odlaska, a koja će mirisati na omekšivač koji koristim. Videćeš me u željenom i neželjenom. Sve do jednog dana. Kada me više nećeš videti. U ulici u kojoj smo prvi put izašli. Parku u kome smo se poljubili. U ptici koja sleće na oluk od našeg stana. U šolji koju sam ti poklonila. U knjizi koju si mi dao. Tada će sve izgledati kao jedan san. Možda odsanjan, možda nikada ne dosanjan.
-Pitam li se ja nešto?
-Mnogo više nego što znaš.

Odlazeći od mene, shvatam da nikada nije ni bio moj. Bio je samo neko koga je trebalo voleti. Orlov dar. Da bi se naučilo o ljubavi. Kako bi se u ujedu komarca doživelo prosvetljenje, u vodi spoznala vizija, a u vetru njegov zagrljaj. Bio je tu da bi svaka sila nakon njega bila znak za buđenje, jer sve je zapravo bio on. Ili osećanje prema njemu, bujno kao nepokošena trava, prkosno kao ružin trn, mekano kao pamuk. Ostajući u meni kao podsetnik za ženu kojoj više nije potreban budilnik. Jer kada se probudimo, i san je java. Sada je važan samo miris koji mi s vremena na vreme sugeriše da to nije bila iluzija. Da je postojao avion i njegov mlaz. Duboka voda. I razgovori, na papiru zabeleženi. Sve ostalo su sitnice i neprežaljena mogućnost da je u jednom trenutku moglo da bude drugačije.