Ulice su krivudave, a naša srca su otvorena za prave emocije. Do trenutka spajanja svako je rado živeo u iluziji da je život to što je život bio. Sa pravim ulicama, a krivudavim stazama srca. Sa mnogo provalija i toksina. Ispunjen lekcijama koje bole, ali koje uče.

-Čini mi se da sam išla krivudavim stranputicama kako bih mogla da dođem do otvorenog puta na kome si se nalazio ti.
-Čini mi se da sam išao u razne svetove, samo da bih tebe našao u njima.
Pričamo kao dva čoveka, a zvučimo kao dve igrice, dva junaka sa samoispunjujućim proročanstvom koji su sebi i zadali i oduzeli pravila.

Da bih došla do cilja u kome nema više ciljeva, već namera, bilo je potrebno da živim sa sobom i svim onim zakopanim u sebi. I dobrim i lošim. I da vidim šta se sve u meni krije. Da to istisnem, zatim previjem i na kraju obojim velikom ljubavlju prema životu. Taj poslednji čin je čini mi se najvažniji. Koji najčešće izostane. Ostavljajući nas nekompletiranima. Tužnima. Besnima. Navodeći nas da i dalje idemo putevima koji su ostali iza nas. Jer se nismo zahvalili za ono što smo prošli, već smo žurili da odbacimo trnje, ne shvatajući da ga na taj način nismo sklonili, već samo prekrili hanzaplastom i navikli ljude da određene teme ne pominju.

-Zvučiš kao dobra vila sa sa krilima slobode i lepršavosti, a telom poput tigra.
-Samo bi ti mogao da mi daš tako tačan kompliment.
-Jer te znam, a poznajem te, jer znam sebe.

Ni on više nema potrebu da sprovodi tuđe agende, želje i uverenja. Već je nekako leptirovski slobodan. Da leti, ali i stane. Da se rodi ponovo kada poželi. Da svojim bojama oboji tuđe svetove. Da voli bezgranično i misli van okvira. Da pliva sa stilom i bude sa sobom na ti. Da se prostire i van svojih granica. Da se njegova energija oseti i na mom telu. Da se širi i van nas, kroz nasleđa koja ostavljamo iza sebe.

-Kako je lepo što smo se iznova rodili samo za nas dvoje. I što smo prtljag ostavili iza nas i u sve ovo ušli kao u prazno polje.
-Da, ja ovaj susret doživljavam kao da se svet ubrzao, a potom zamrzao, da bismo se mi ugledali. A sada mi je svejedno šta radi za sebe, jer smo mi u njemu. Igrajući sa njim kao da sve i ništa ne postoji.

Vlažnost postaje već velika, a jutro će uskoro da svane. Toplota je dovoljno lepljiva da počinje da nas pripija jedne uz druge. Uzeću kokos i osvežiti memoriju, da bih mogla i ovaj dan da dočekam, kao da ni jedan drugi nije postojao. Dok grad bruji i svako pokušava da pronađe svoju sreću, ja sam mirna u sebi, sa znanjem da je svet divan, otvoren i spreman za svakoga ko želi da uđe u njega. Za sve koji dovoljno cene život. I vole ples sa njim.

-Hoću li postati deo tvojih tekstova?
-Ti si i bio deo njih, čak i kada te još nisam znala.
-Možda sam ušao u tvoje tekstove, da bi došla do mene.
-To je tako romantično.
-Draga, to si ti.

Vdim ga kako me posmatra i zvukovima sirena, šumovima prirode, letom ptica, pita me shall we dance?

And I say yes!

A kada Sunce izađe, nije više važno ni ko smo, ni gde. Ostaje nam samo da plešemo do sledećeg svitanja i sastanka.

Stay tuned to yourself.