Sedim u avionu, a avion sedi na oblacima. Otišla sam u raj, a i dalje sam živa. Doduše, svesna sam da sam među ljudima sa Zemlje, jer do mene sede Ruskinja i Rus. I nema hrane koja ne uključuje meso. Ali, kad si u raju, uzmi šta ti raj pruža. Ne treba se cenkati ili nećkati. Reci da svemu što da hoće da doživi.

When you’re in a flow, flow.

Pokušavam da zaspim, ali mi san više nije potreban. Dovoljno je da vidim kako šetamo među oblacima. Svako ima kartu za deonicu svoga raja i on se u ovom pravcu zove Ho Ši Min. Onaj koji je prosvetljen. Jer srećni ljudi žive u gradu koji je prosvetljen.

Dok Zapad bira ljude, Istok bira da to bude lokacija. Haotično poetična. U kojoj se ne čuju sirene, ali se vide svetla. U kojoj se ne razumeju reči, ali se osećaju mirisi. Mesto na kome jedini mir možeš pronaći u sebi. Ili samo prividno u nekom zatvorenom kafiću. Jer spoljna buka je sada deo tebe. I ti si deo nje. Plešeš sa gradom, i trudiš se da odigraš svaku rundu. Između saobraćaja, budističkih hramova i street food-a, negde leži romantika. Na nama je da je otkrijemo. Ili jednostavno probamo. Ipak je ovo Istok.

Šetajući ulicama Ho Ši Mina, koračam ulicama svojih želja. Čim sam sletela, osetila sam da sam kod kuće. I sve što vidim, nije mi strano. Jer nisam stranac samoj sebi. Na ovom svetu sam do sada naučila da se jedino saodnosimo sa nama samima. I svako koga upoznamo jeste naša srodna duša, ako smo srodni sa sobom.

A gde god ima ljudi, ima i života. I sreće. Raj na zemlji postoji i zove se ljubav. Ako verujemo u to. Na ovom svetu nam niko ništa ne otima, uzima ili oduzima, život samo cirkuliše. A šta damo svetu, to će nam i vratiti.

Između sna zvanog Zapad i jave – miljenice Istočnice, osećam da ne letimo ovo mi, ovo leti život u susret nama. Ka svima onima koji su kupili kartu ka sebi. Jedinom cilju. Najvećoj nagradi. Jer život je bogat, raznolik i divan, koliko smo i mi. Ali vi sve to znate, nisam vam potrebna ja da vam to kažem. Samo želim da stavim reči u onlajn sferu. U svet bez veze, ali sa konekcijom. Papir trpi sve(t).

Kada god pomislimo da život treba živeti, tu treba da se zaustavimo. Jer život se ne živi, sa životom smo ili jedno ili nijedno.

Život nije čovek da mu se protivimo. A nećemo valjda ni čoveku. Ili nije prosvetljen, ili ne živi u gradu koji je prosvetljen. 🙂

Život je ovde da ga čujemo, razumemo i uradimo ono što nam šapuće. Ukoliko smo već godinama partneri u ovom našem plesu, a verujem da jesmo, do sada bi trebalo da smo naučili da on vodi. I da to zna da radi. 🙂 Na nama je samo da se prepustimo, naučimo korake i dopustimo ritmu da nas usmerava.

Šta mi tražimo, traži nas.
Uvek.
Svuda.