Priroda mi ovih dana donosi drugačije vetrove, koji mi šapuću da ponovo mogu da budem žena i sve ono što ženski potencijal u nama podrazumeva. Žena je rođena da bude tolerantna, strpljiva, ljubavna, podržavajuća, promenljiva, nesnalažljiva. Ženski princip u nama želi da bude nežan, da ne zna, da ne može. Sve ono na šta se poslednjih godina nisam fokusirala. Razvijajući prvu, treću i petu čakru, spoznala sam sopstvenu moć u tome da umem svuda da napravim dom. Da mogu da krenem u miljama daleke pohode. Da mogu da jašem konja, vodim pregovore, živim i sa malo. Da budem neustrašiva. Razvijala sam i snagu da se izrazim, progovorim, postavim pitanja. Da se ne bojim nevidljivih, ali nametnutih diskursa. Znala sam da nema te aždaje koju ne mogu da svarim. Negovala sam glas i dopuštala sebi da imam mišljenje, da znam i želim. Kvaliteti kao ovi su neophodni da se u nama ustoliče. Važno je da osvestimo svoju moć i istreniramo mišiće. A zatim sledi najveći zadatak. Da sve to otpustimo, ali zadržimo u kostima. Žena opet može da bude žena.

Žena u nama nam je dala prostora i vremena da naučimo i druge stvari. To je njena najveća moć. Ona je brižna, ali i osećajna, te ne dopušta da je dugo zanemaruju. Zato ona želi da se vrati na prvo mesto, na presto koji joj i pripada, ali ako smo je dugo potiskivale i pričale joj da bude još malo strpljiva i da nije vreme za nežnost, žena u nama će čekati i čekati. Međutim, ako se njen povratak ne dogodi kada joj je i obećano – ona će se pojaviti na velika vrata. I nema te sile koju sada poznajemo, da je obuzdamo. Ona je tu. I nema ničega lepšeg. A možda ni strašnijeg.

Imam jednu učenicu koja me organski nervira, govorim svojoj prijateljici. Ta njena ćutnja. Vreme koje uzima da odgovori, i sposobnost da ništa ne kaže. Neznanje. Nemoć. Da li se pretvara? Šta izigrava? Kako može da ne zna i šta uopšte traži tu gde jeste?

Eh, da sam samo znala.

Ženski princip je krenuo da se vraća na velika vrata. Počela sam da se ogledam u svemu što sam stavila u kutije za koje će biti vremena. Na šta sam zaboravila da čuči u meni. Krenula sam da gledam sebe i svet drugim očima. Spoznajem čulima i emocijama. Bivam tako neracionalna iz ugla muškog principa. Promenljiva i neprilagodljiva, rekli bi. Krenula sam da tražim, da ne razumem. I najvažnije od svega, da istinski ne mogu. Da mi treba pomoć. Da mi je neophodan drugi.

Gledajući vijetnamske žene, koje sve, pored posla, imaju i ljubavni i porodični život, toplinu, ali i snagu koja iz toga proizilazi, shvatam da smo mi zapadne žene zaboravile da je nekada najveća moć koju možemo da imamo – nemoć u snazi da možemo sve. Ne možemo. Ali zato možemo da budemo oplemenjujuća energija, princip bez principa, sa puno shvatanja i ljubavi. Možemo da budemo majke. Svakako porodilje kreacije i inspiracije. Začetnice društava koja povezuju ljude. Konekcija između svetova, što ovih na zemlji, što onih na nebu i zemlji. Povezane sa intuicijom i matericom. Voleći sebe istinski i ne dopuštajući plavobradima i titulama da nas zasene.

Koliko samo možemo da budemo grubi prema ženskom principu, nije ni čudo zašto su žene rešile da spoznaju mušku energiju, razviju muški pogled na svet, te zaborave sebe i postanu muškarci. Željne uspeha, ciljeva, agendi i titula. Zato me isto tako i ne čudi što su žene same. Jer žena nije ženi vuk, žena je ženi muškarac.

I naravno da se taj muški princip u nama oslikava u svemu što radimo u životu. Fakultetima koje biramo, poslovima koje tražimo, partnerima koje privlačimo.

Svi se sećamo naše blage učiteljice, koja je imala vremena, ljubavi i strpljenja za nas. Isto tako, svi poznajemo i bar jednu ženu sa razvijenim snažnim muškim principom na vodećoj poziciji, a ko god da je to iskusio, zna da nema ništa strašnijeg od toga. Žena je ženi najgori muškarac. Jer kada žena zaboravi na ženu u sebi, sva njena ogledala na paučinu koju je stvorila, nerviraće je ili do samouništenja ili do uništenja druge osobe. Zato je i ovaj tekst nastao. Jer je žena u meni krenula da vrišti i odbaciju pravila i principe muškog sveta. Kako više ne želi da bude muški snažna. Pusti me, dopusti mojoj intuiciji, dopusti mom strpljenju da se još više izrazi. Voli me i slabašnu i nežnu, voli me i neshvatljivu i polomljivu, čula sam je nakon dugog perioda. Čuvaj me, šaputala je. Čula sam i sva zaboravljenja osećanja koja joj nisam dozvoljavala da budu u prvom planu. Kao ona da joj nije potreban još jedan pohod ili sertifikat, potrebno joj je vreme za sebe. Želi da nema agendu u kojoj nema isplanirano vreme za ljubav. Porodicu. Ognjište. Kuvanje. Druge veštice. Bajanje. Povezivanje sa prirodom. Sa ženom u sebi. Očima. Srcem. Matericom.

Žena u nama vapi za nama. Taj vapaj čujem u svakom razgovoru. Vidim svuda oko sebe. U ženama mogu da osetim devojčice koje i dalje igraju lastiš, grle se i vole. Dopustimo joj da se ponovo igra. Da voli. Radoznalost i igra nisu ubile mačku, niti imaju tu snagu. Igra sa vatrom nam samo omogućava da naoštrimo nokte kako bismo mogle još lepše da igramo i pevamo, izrazimo sebe i svoja osećanja, kao i jedinstvenu kreaciju, bez straha da nam je neko može oduzeti. Žena u nama zna da se to ne oduzima, jer ne može nam niko uzeti ono što je deo nas. Let it breathe.

Mačka ne može da umre.
Jer mačka uvek umire i rađa se.
Nije to devet života.
To je vrtlog nastajanja i nestajanja.
Zato je to njena snaga i moć.
Koju samo ona ima.