Univerzumu sam se približavala kroz ljude, selidbe, knjige, duhovna putovanja i traume.

Svako ko je rođen na Zemlji, doživeo je određenu bol, nema izuzetaka. Međutim, sve više uviđam da nije cilj izbeći ono što je nužno da se dogodi, jer koliko god bili dobri ili činili dobro, patnju izbeći nemoguće je. Kada nešto ne pokušavamo da menjamo, izbegnemo ili prevaziđemo, tek tada možemo da odmerimo snage sa onim što je ispred nas. Do tada, jačamo mišiće, kako one spoznajne, tako i one materijalne, iako duboko u sebi znamo, da nas čak ni to neće nas spasiti od onoga što je život naumio.

I baš zato, uprkos svim činjenicama, biram radost.

Sve se dešava sa razlogom.

Ovih dana sanjala sam ulazak u prljavi sajgonski kanal, pacove, svog menadžera Britanca i njegovu selidbu za Makedoniju, kako mi preturaju po nekim koferima i smeću… To je ono što sam zapamtila, ah Bože, čega li se samo ne sećam?

Onda tek tako, niotkuda i sasvim neočekivano – probudi me miris prženica, moča, francuskog tosta – kako god volite da nazivate hleb potopljen u jaja i ispržen na puteru ili ulju. Neverovatno je kako zaboravimo na specifične mirise i kako nas baš oni vrate u prošlost.

Isto tako sam jedno vreme na ulicama Beograda sretala prijatelje iz Portugala i Amerike, ali avaj znala sam da to nisu zaista oni. Kao što znam i da niko ne pravi prženice u mojoj zgradi.

Posmatram drvo koje se njiše na vetru i posedujem sigurnost u to da život mora da nas savije, uspravi, polomi, obnovi – isto kao što se grane pomeraju i gore i dole – jer vetar je snažan. Drvo se ne pita kako da promeni vetar, drvo se samo njiše. “Njiši se i ti, mila moja”, ne znam da li mi je neko šapnuo u snu ili mi je vetar poslao poruku.

Neke prepreke ni ne treba prevazići, već ih treba nežno prigrliti i dopustiti da budemo slabi. Biti mekani, a svoj.

-Ništa više ne treba da radiš, treba samo da se pustiš i opustiš, bila je druga poruka.

Vetar je poslao poruku, koju sam osetila na svom licu, da bih nekoliko dana kasnije ugnezdila i spoznaju o delovima Zemlje, isto kao i o pukotinama kosmosa. Ispred mene se stvorilo nekoliko pacova, koji su imali igru ili lov koji sam možda prekinula. Jedan mi je prešao put, dok je drugi protrčao ispred mojih nogu. Treći se uplašio od mog vriska i sakrio ispod susednog drveta. Pogledao me je u oči, i ja po prvi put nisam sklonila pogled. Imao je male, crne, pomalo slatke oči. Zar takve štetočine mogu imati neobjašnjivo nevine okice, zapitala sam se. Mogu, zaključila sam.

Pacovi su jedine životinje koje čovek sam ne može da istrebi, za to mu je potrebna pomoć još jednog pacova, čitala sam u ruskoj literaturi. Da bi štakori nestali, neophodno je jednog izolovati i izgladnjivati ga do to one tačke kada je spreman da pojede čak i svoju vrstu. Nijedna vrsta ne jede svoju vrstu, jer to predstavlja uništenje čitavog roda. Stoga, kada pacov pojede svog i kada je pušten u svet, svi drugi se odmah razbeže – jer znaju da im nema spasa. Unutra smo jedno, iako nam se spolja priviđa da je drugačije. Što činimo drugom, činimo i sebi i to pacovi znaju. Ostaje još ljudima da to dokuče.

Kada nastupa nova faza u mom životu, u sred noći ume svašta da me probudi. Jednom mi je pala francuska presa sa police na sto, naredni put je nešto pomerilo kofere par puta u toku noći, dva puta se klima sama od sebe uključila, da sam ujutru pomislila da nisam u Vijetnamu… Kako to da mi je toliko hladno, zapitala sam se ispod pokrivača? Sve dok nisam shvatila da je klima radila čitavu smenu, predano i posvećeno, toliko da pomislim da sam u Skandinaviji.

Potom je sve stalo, vetar je bio na odmoru. Zatim sam nakon nekog vremena opet imala nemirne snove sanjajući pacove i njihove oči, međutim jedno veče, neko je upalio svetlo…

Iako ovaj put nisam znala ko je ili šta je upalilo svetlo, jesam znala šta mi je činiti. Dok vetar je puhao jako.

Nastaviće se.
Jer život se nastavlja na snove.