Šta unosimo u sebe, pokazatelj je koliko cenimo sebe i kakav život živimo. Da li zataškujemo emocije ili hranimo svoju esenciju. Da li su nam mahnito potrebni veštački šećeri jer nam život nije dovoljno sladak. Da li nam je potrebno previše hrane da bismo imali energije za život koji ne želimo da živimo. Da li ne varimo dobro hranu, jer ne možemo da svarimo ljude u našem okruženju i spoznaju da nismo savršeni i da naša viđena nisu jedino ispravna.

Pazi kakve odluke donosiš danas, jer ćeš takva osoba postati sutra.

Naše vrednosti se najbolje očitavaju u vremenu koje imamo ili nemamo za hranu. Da li živimo od pekare do pekare, ili najviše cenimo da sami skuvamo obrok i pojedemo ga sa nama dragim ljudima, jer verujemo u ideju i lako i svakako.

Kad god osetim da nemam izbalansirane emocije o nekim ljudima, ja sa njima ni ne jedem. Ili pojedem vrlo malo, želeći da sa njima ne podelim svoju suštinsku potrebu. Tada mi je draže da budem gladna ljubavi, nego sita dodvoravanja.

Ukoliko odlučimo da malo bolje pogledamo šta jedemo, shvatićemo još bolje kakav život vodimo i do čega nam je stalo. Ne radi se tu o vegetarijanstvu ili veganstvu, o makrobiotičkoj ili keto dijeti, radi se o režimu našeg života.

U životu sam prošla razne faze, koje opipljivo mogu sagledati kroz hranu koju sam jela u tom periodu. Sa ove distance mogu videti svoje prioritete ili ono što sam mislila da sam zasluživala. Moje najviše vrednosti su se lako oslikavale kroz to da li jedem malo ili puno, brzo ili sporo, jureći spoljni uspeh, ili unutarnji mir.

Naši izbori su najbolji za nas, jer jedino mi znamo šta nam duša ište. Sem ako se ne prejedemo stvarima koje nisu za nas, pa onda ne možemo da ih svarimo, pitajući se šta je to u hrani, a ne šta je to u nama, što nam ne da mira.

Koje čakre nam rade, najbolje vidimo kroz unos energije. Da li je to nešto iz zemlje, jer nam treba uzemljenja i da nam prva čakra bude snažna i jaka, ili nam je potrebno nešto leteće, da se i mi sami vinemo i dopustimo našem biću malo više fantazije i ideja. Ili nam je pak potrebna divljač jer nam treba snage da izguramo naše sposobnosti.

Sve je to dobro, sve je to za nas, jer nije bitno šta mi jedemo, već šta jede nas. I čega ne unosimo dovoljno. Niti sam stručnjak za hranu, niti najbolje razumem šta je drugima potrebno, samo pokušavam da kroz materijalizaciju hrane naučim nešto o sebi. Ili sve.

Hrana nam često pokazuje gde se krije naša želja i koliko je velika. Odakle je potekla i da li je hranimo ili zatrpavamo.

Kažu da svako voće ili povrće, kada ih presečemo, oblikom i bojom pokazuje šta nam hrani u telu i šta nam je neophodno, očitavajući našu svest i potrebu. Onda se možemo zapitati da li pretendujemo prirodnom, ili veštačkom – veštačkim bojama i oblicima, potrebama i željama – kao što je na primer ona GMO želja zvana dokazivanje. Ili nam je draža ona prirodna, kao što je samoostvarenje. Da li jedemo hranu koju nam serviraju, ili mislimo da mi imamo moć da sebi damo šta nam treba. Ubacujemo li u sebe razna smeća, prateći kojekakva dešavanja i gubeći čulnost za naše srce, ili smo na detoksu, osluškujući naše najskrivenije i najsuptilnije potrebe.

Svet jeste lud, mala moja, i treba se vezati, kako nam kaže Bukovski, ali do nas je za šta ćemo se vezati. Do nas je da izaberemo naše vezanosti i otklonimo ono što nas često prikuje za mesto gde neretko nema sreće, ali gde ima hitnosti i bitnosti za situacije, ljude i ideje koje nama nisu važne.

Kakvog savetnika tražimo, takav ćemo savet i dobiti, a ja verujem da nema ni boljeg ni lepšeg od nas samih, sa našim istinskim potrebama. Oslušnimo sebe, jer niko ne zna bolje od nas šta naša duša želi i čime je potrebno da se hrani.

Grlim vas, slušajući svoje talase.