Živeti Glasno

Stvoriti uslove da se desi čudo

When all desires are concentrated into one, the Desire of Self Realization, the spiritual journey begins.

Vlažnost je tu, a ja konačno ne razumem nikoga. 🙂 Koliko mi je to nedostajalo! Da se stvarno, istinski i korenski ne razumem sa ljudima. Da ih samo doživljavam. Vidim. Osetim. Zagrlim. Bez znanja šta mi govore, ali sa potpunim razumevanjem.

Kada sam živela u Portugalu, prvi put u svom životu sam se osećala kao u filmu Izgubljeni u prevodu. I tada sam prvi put našla sebe. Šta mi prija, a šta ne.

Čudan je taj osećaj – postojiš, a zapravo te nema. Niti te ko razume, niti ti koga razumeš. Nemaš na šta da klimneš glavom. Nemi si posmatrač i nije ti uvek prijatno, želiš da se usvetiš, da budeš pametan, ali ti se ne da. I jedino ti preostane da postaneš pametno glup! Kako dobar osećaj. Nemati mišljenje. Stav. Znanje o temi.

Tada krećeš da razvijaš ostala čula – ukusa, dodira, mirisa. Mmmmmm. Sve poprima lepše boje. Svet postaje toplo mesto, kada uključiš sebe i druge na mute.

Ok, desi se koja kriza, pa se izjadaš svojim prijateljima, koji te razumeju i koji su u Srbiji, na šta ti drugarica Jelena kaže – pa ti si srećnica, mene ovde svi razumeju, ali me niko ne kapira. I ja stvarno ukapiram kolika sam srećnica, te krenem da živim i udišem tu sreću! To bi zaista i bio srećan kraj, da mi je u životu došao the end, ali nije.

Heroj može da napravi šta hoće na svetu, ali ako to ne donese kući, nije ništa napravio — Dž. Kembel.

Svaki junak se posle uspona, da kažem onako poetično, zajebe. Pomisli kako je shvatio. Onu stvar. I da sad treba da dokaže svima da se i može i ume i hte. A gde drugde, nego međ’ svoje. Zajeb.

Tada se junaku dešava veliki životni intermezzo. Umesto rapsodije, gle, skupljanja. Prilagođavanja. Dokazivanja. Kako glupa reč. I ostale takve priče. Iz nepričave. Kao na primer – preživljavanje. A vi, nadam se, znate da je to nemoguće. Totalni zajeb.

Sreća nije da imate više, već da se otarasite viška — Ž. Poliakov.

Junak postaje heroj kada reši da se oslobodi viška i da uči iz svoje situacije. O sebi. O sebi međ’ drugima. O drugima. Postajući svestan, da se život ne može upakovati, sklopiti, zacementirati. Već da se mora živeti. Svaki minut, sat i dan. Pa dokle ide. I da je sigurnost u redu, ali preživljavanje nije. Jer, sigurnost je u nama, ona se ne može naći spolja jer je spolja buka sveta, a nama treba lepša strana svemira.

Nama treba da razumemo sebe i svoje potrebe. Da ih prihvatimo i potom realizujemo, jer važnija je potreba duše, nego misli. Kad god sam pomislila šta mi je ovo trebalo, znala sam da je za mene. Za moju dušu, a ne za glavu. Čim je glava u pravu, tada se javlja ono preživljavanje i lažna sigurnost. Čik pogodi šta imam za večeru, buđav lebac. Jajajajajaj.

A ja ne želim buđav lebac, već buđav sir i vino, malo mora, talase, a ne ne talasaj, prazan papir, internet, vlažnost, egzotiku – tome moja duša kaže DA, glavu sam prestala da slušam, ona uvek nađe razloge za trabunjanje. Želim da slušam Bossa Novu, a ne Cosa Nostru, političare, menadžere i razne uspinjače na uspeh, novac, buku, težinu i brzinu. To me ne radi.

Svako od nas je heroj, kada nađe šta ga radi, a šta ne. Kada oseća svoj put i kada ga vidi, čak i u magli. Nije to niti lako, niti teško, već je naše. I zato je herojsko. Sve ostalo je junaštvo, koje dokazuje veličinu tog što se bori. Heroj nikada ništa ne dokazuje, on je slab kad je slab i jak kad je jak. Jer on ima misiju, a ona je samoostvarenje. Sve ostalo je pobeđivaje. Pa makar i drugih junaka.

You Might Also Like...

error: Content is protected !!