I’m doing myself
Dva puta godišnje doživim brodolome. I zahvalna sam na svakom od njih, jer dok nešto nestaje, nešto nastaje. Zahvalna sam i na tome što više nemam dnevna previranja, ambivalentne ljude i događaje, pad valute i sopstvene vrednosti, navučenost na oksitocin i sve ostale boljke nasleđenog dvadesetog veka. Zahvalna sam i jer su me tajfuni u Vijetnamu naučili da ma koliko bila jaka oluja, ona uvek prođe. Najjače oluje, najbrže prolaze, uverila sam se nekoliko puta. U tim trenucima, ne preostaje nam ništa nego da krenemo da se smejemo, ili da se molimo.
-Znaš li neki vic, pita me zgodan mada veoma čudnovat momak, dok čekam u redu za šankom da se čaaastim sokom od celera.
-Ma reci ti meni, dušo, neku molitvu. Imaš li bar jednu u rukavu?
Život je sam po sebi vic, šta će nam još jedan o Perici. Mi smo svi deo jedne čarolije, razlikujemo se po tome kada krećemo da se smejemo, a kada da se molimo. Zato mi je na to do listi neprestano učenje kako da što brže odreagujem smehom i da mi što manje vremena treba za molitvu.
I’m doing myself, bi trebalo da bude odgovor na pitanje šta radimo ovih dana. Jer ovih dana je moćno. Ovih dana nismo povezani samo sa sobom, već i sa precima i potomcima. Molitve naših baka, mi sada ostvarujemo. Želju za životom naših budućih pokoljenja, mi sada kreiramo. Naši potomci znaju i šalju nam poruke, tako što uređuju svet u kome žele da se rode. Oni više ne mogu da nose teret, koji su naši preci nosili. Zato naša generacija nije samo hrabra, ona je mohikanska. Bez i jednog jedinog Mohikanca, nema više Mohikanaca. To je taj princip. Mi smo ti poslednji Mohikanci. Koji stvaraju novi svet. U našoj je krvi da krenemo da živimo sebe. Za sve one pre nas koji nisu mogli ili nisu hteli, smeli, želeli. U našim je kostima da prevaziđemo strahove sa kojima smo došli tu gde su nam se duša, duh i telo spustili. U našim je venama da volimo čitavim srcem. U našim je žilama da prkosimo nametnutim normama. U našim je noktima da se dočekamo na sve četiri. U našim je grlima da pevamo. U našim je bokovima da igramo. U našoj je materici da budemo seksualno osvešćeni, ne samo oslobođeni. U našoj je budućnosti da rodimo ljude bez moranja ili trebanja. Naše je da koračamo stazom gde postoje samo koraci, jer sve ostalo što uradimo, već je puno. Biti svoj, već je urađen posao. Sve ostalo je poklon. Kojim se čaaastimo. I koji je često prirodan i ceđen. Proceđen od svega što nam nije potrebno. Jer nije nam potrebno više, kada znamo da možemo i sa manje.
A mogli smo i sa mnogo manje. Kao na primer da ne budemo svoji. Zato je današnji dan pravi za čaaast. Ne zbog nečeg. Ne za nešto. Ne zbog nekog. Već čaaast zbog čaaasti.
