– Znaš, ja imam problem sa hemoglobinom i najverovatnije nikada neću moći da imam decu, govori mi vijetnamska koleginica i prijateljica na večeri. Pokušavam da slušam i budem tu. Što znači, nastavlja ona, da neću imati priliku ni da se udam, jer nijedna vijetnamska svekrva ne želi takvu devojku u svojoj porodici. Preostaje mi ili da usvojim dete ili da budem sa muškarcem koji je udovac.

Govoreći sve ovo, ona se smeje kao što se smeju svi Vijetnamci. Dušom. Fascinirana sam njenom snagom u prihvatanju života koji joj je “namenjen”. To joj sve i govorim i pravim paralelu sa zapadnim razmišljanjem, u kome su određeni događaji tu da nas obeleže, opamete ili naljute.

– Tako je, kako je. Nema potrebe da me to obeleži, jer mogu da se fokusiram na druge stvari. Iskreno, nema šta ni da me opameti, it is what it is. Nisam ni sigurna kako bih mogla da budem ljuta, mi ovde to ne praktikujemo, smeši se ona.

Očarana sam tim vijetnamskim prihvatanjem. Fakat tajnu znaju. Šta god da im se ispreči, oni nastave dalje. Neokrnjeni. To je reč koja menja sve i koja pravi razliku.

Kažu da duša, duh i telo moraju da provedu određeno vreme u nekoj okolini, da bi počeli da se ponašaju kao okruženje. Volela bih da je tako, jer živeći u Vijetnamu sve više shvatam važnost reči tako je, kako je. U kojima, ako naučimo kako, može da se krije i živi neokrnjenost, bez obzira na to šta nam se desilo i dešava. I ne samo neokrnjenost, već i neverovatna snaga.

U Vijetnamu nećete imati mnogo toga da kupite, a da je šljašteće ili luksuzno, ali ćete moći da naučite da živite sve ono o čemu pričaju savremeni gurui. I to je još jedna stvar koja me fascinira kod Vijetnama. Oni ne pametuju, oni su mudri, a da nisu ni svesni. Ne u svesti, već u duši. Niko od njih ni ne razmišlja čemu trenutni događaji u svetu treba da nas nauče. Šta korona želi da nam poruči. Koja je ta samo još jedna stvar koju treba da shvatimo pa da se smirimo. Kako da se naštimujemo na događaje koji menjaju vibru. Na koji način da se probudimo. Ne… Oni jednostavno jesu i od života ne traže mnogo. A ponajviše ne gledaju na koji način da izvuku lekcije kako bi unapredili svoj život do neprepoznatljivosti. Oni korist ne traže. Život je savršen takav kakav jeste. U krvi im je da ga prihvataju i ako već ne mogu kao takvog da ga zavole, onda da strpljivo čekaju trenutak kada će biti bolje. A bolje dolazi. Ili prolazi. Tako je, kako je.

Zato je i potrebno vreme da se provede na Istoku. Ne može se ta skrivena lepota videti na turističkom putovanju. Život se ne živi na kratkom kursu. Treba disati dovoljno dugo da te tako je, kako je promeni na bolje. Čini mi se da to shvatam i počinjem da tako i živim i dišem. Samo tako je, kako je Srpkinju spasava. Čak i kada mi se u tri nedelje dese tri velike boli i boljke. Tako je, kako je. Ako nisam imuna na sreću, nisam ni na bol. Nema potrebe da očekujemo da je drugačije – konstantno jureći da iz lošeg izvučemo nešto, kada se ne pitamo mnogo ukoliko nam se dešavaju događaji koji nas čine zadovoljnima. Ne poznajem nikoga ko je seo i rekao, ne znam šta treba da me nauči ovaj sjajan momak, posao ili prihodi. Dobre događaje prihvatamo kao nešto što nam sledi, nešto što zaslužujemo. Kome, ako ne meni? 🙂 Možda i jeste tako. Ali isto je i tako kako je, kada nam se ništa od toga ne desi. To je taj korak do nule i potpunog kruga. U kome sve jeste. U kome sve nije. Jer, sve je moglo biti i drugačije. A opet, sve je moglo biti i isto.

Nula je broj koji označava odsustvo bilo kakve veličine i koji čini granicu između pozitivnih i negativnih brojeva, označen cifrom 0. Nula je paran broj i jedini realan broj koji nije ni pozitivan ni negativan. Pri sabiranju i oduzimanju je neutralan element. Iako koncept nule kao broja u početku nije bio poznat, sve su te kulture s vremenom razvile način upotrebe nule kao cifre. Prelaz sa nule kao cifre na nulu kao broj nije bio lak. Brojevi su se razvili kao način obeležavanja količine nekog skupa predmeta. Postavljalo se pitanje šta brojati ako nema predmeta. I šta bi, u tom kontekstu, trebalo da predstavljaju negativni brojevi. Tek oko 650. godine, Indijci počinju da razvijaju koncept nule kao broja. Tako se u spisima indijskih matematičara Bramagupte, Mahavira i Baskara mogu pronaći opisi interakcije nule (i negativnih brojeva) sa ostalim brojevima preko operacija sabiranja, oduzimanja, množenja i deljenja. U XII i XIII veku, indijska koncepcija brojevnog sistema i nule kao broja širi se na zapad do arapskih zemalja, ali i na istok, u Kinu, gde dodatno proširuju znanje o operacijama sa nulom i sa negativnim brojevima. Preko arapskih prevoda i spisa, nula konačno dolazi i u Evropu. U zapadnu civilizaciju uvodi je Fibonači knjigom Liber abaci („Knjiga o računanju”), koja sadrži smelu istočnjačku ideju – da se i ništa može izbrojati. Pored devet arapskih cifara u matematiku je tada ušla i deseta, nula, koja je označena kružićem. Nula se tako prvi put na Zapadu pojavila kao broj koji prethodi jedinici. Pre toga, u proračunima pomoću rimskih brojeva nula se vekovima javljala kao nulla, što je značilo „ništa”, ali se nije smatrala brojem i zapisivala se kao reč, dok je na Istoku nula bila uobičajena stvar već vekovima. Indijski matematičari su znali za nju još u VII veku, a ideju je u IX veku preuzeo persijski matematičar Muhamed al Horezmi. Pa ipak, Fibonači nije imao dovoljno hrabrosti da tretira nulu na jednak način kao i ostale cifre, odnosno brojeve. Zapadnoj civilizaciji je trebalo još mnogo vremena da prihvati nulu i kao cifru i kao broj. Čak trista godina nakon Fibonačijeve knjige, italijanski matematičar Đirolamo Kardano rešava kubnu jednačinu bez upotrebe nule, a koncept nule i negativnih brojeva u evropsku matematiku ulazi sporo i sa velikim otporima, piše sajt opšte obrazovanje.

Tako je, kako je. Mašala! I samo neutralno do pobede.