Ko se za sebe pripremao, spreman je u sebe ušao. Svi putevi vode u Rim, a Rim je trenutno na našem pragu. I nije važno šta ćemo sa njim učiniti, važno je šta ćemo o sebi naučiti.

Čini mi se da nepresušna potreba da u ovih mesec ili dva dana masteriramo, napišemo doktorat, naučimo japanski, meditiramo, vežbamo asane, usavršimo kuvanje i postanemo kraljevi univerzuma, jeste ista ona potreba da radimo bez prekida, nikada ne budemo u kući, planiramo daleke destinacije da bismo osvežili instagram feed, razgovaramo kroz lajkove i komentare i nikada ne stanemo da se zapravo povežemo sa sobom, govorim paru očiju koji se u ovom, nazovi apokaliptičnom trenutku za sve pčelice radilice, sem pravih pčela radilica, zove smak sveta.

Dok to izgovaram, shvatam da ja zapravo ovaj period ne doživljavam nimalo drugačije od bilo kog drugog, prethodnog trenutka u mojoj istoriji postanja na zemlji. Vreme za sebe sam uvek pravila, nikada mi nije bilo potrebno da se razbolim ili da svet stane, da bih imala dozvolu za čitanje ili gledanje filmova, ili za uživanje u malim stvarima, vežbanju ili kuvanju. Jezike sam učila u zemljama u kojima sam želela da živim i sve je to dolazilo spontano, vrlo često uz nove recepte i ljubavi. Bilo mi je divno da upoznajem ljude kroz njihove rutine i običaje, i usput stičem znanja koja sada nemam potrebu da brzo nadoknadim.

-Ne znam, ali moram da te pitam – da li ti misliš da treba da se bojimo ovog perioda, pitaju me oči sa kojima dišem na istoj talasnoj dužini, da ni ne znam kako je naći se u ovom trenutku samootkrivanja, sa bilo kim drugim.

-Čini mi se da ne treba razmišljati o strahu, već treba sagledati punoću života koju smo imali, pre nego što su nam je, naizgled, oduzeli. Ukoliko se bojimo, verujem da smo uznemireni jer nismo koračali po sopstvenoj stazi i duboko u sebi znamo da je deo našeg života laž za naše biće. Mi se ne bojimo da odemo sa ovog sveta, mi se bojimo da nismo previše otišli od sebe dok smo u njemu. I najtužnije u svemu tome jeste mogućnost da će opet, nakon što se sve vrati u normalu, naši uplašeni trenuci biti zatrpani i plako zaboravljeni, od strane svega onoga što mislimo da treba da radimo ili kako treba da živimo.

Za mene je nešto najlepše izmestiti se iz onoga što misliš o sebi i onoga što tvoje pleme misli da treba da misliš o sebi i ući u novu realnost, gde i ti i ljudi oko tebe, imaju tabula rasu o tebi. To je upravo ovaj trenutak, gde možemo istinski da osećamo svoje biće, pažljivo birajući sopstveni fokus. Hokus-pokus i eto nam moderne magije 21. veka. Nakon izgovaranja čarobnih reči, imamo priliku da vidimo njene plodove, tako što ćemo se unutriti i glasno čuti sopstvenu tišinu.

U 2020. godini, dobili smo dar da jasno sagledamo ka kome smo hrlili, u kom gradu smo se samoizolovali i gde zapravo verujemo da je naša kuća. U trenucima koji nam dolaze postaje očito sa kime smo želeli da ih provodimo i čega smo zapravo bili gladni. Nisu rafovi prazni jer ćemo umreti od gladi, oni su prazni jer smo već gladni – onoga što nam treba, a sebi smo uskratili i onoga što nam prija, a nismo mu se dovoljno pustili.

Verujem da nije cilj iz ovoga izaći pametniji, cilj je izaći ogoljeniji. Skinuti sa sebe sve programe koji nas nisu milovali. Ne u sebe, već van sebe. Ne hrliti da skinemo milion serija i filmova, joga položaja i meditacija, jer i to može otupeti naša čula, ako nije bilo deo nas i pre nego ovog momenta. Već dopustiti da nam bude neprijatno, da bismo zaista videli šta bi nam moglo biti prijatno kada svet ponovo krene da se vrti. I da jasno naučimo ko smo i ka čemu želimo težiti. Kome i čemu je vreme da kažemo ne ili da. Jer možda će biti boljih vremena, mogućnosti i ljudi, ali ovo koje imamo je naše. A do nas je šta želimo sa njim da nečinimo. Ili činimo. Čak i kada nam kažu no-no. Jer, i na početku i naposletku, iz svoja četiri zida, kreira se čitav svet.

Nego kako.