Jutros sam se opet rodila, otvorivši oči za nove događaje i ljude. Danas sam bogatija iskustvima nego prethodnog dana, a opet je ovaj dan, moj prvi i jedini u ovoj godini i mesecu. Može biti u potpunosti nov, ili ponovljen, na meni je da odlučim. The Universe is inside you. Sunce sija na poznato nepoznat način. I ja sam sebi nepoznatno poznata. Mogu biti sve, a ne moram biti ništa. Iako su me svi događaji u prošlosti oblikovali i doveli u sadašnju tačku, ja ipak ovog jutra imam slobodu da promenim svoju priču ili da nastavim sa kreiranjem one koja me raduje i veseli.

Strepnja je vrtoglavica od slobode, u kojoj je sloboda zagledana u svoju sopstvenu mogućnost, uči nas Kirkegor.

Danas imamo mogućnost da ponavljamo prethodni dan i da ga živimo kao što smo ga živeli i juče, ili da na posao, fakultet, u školu odemo kao da nam je prvi dan. Kao da smo tek ovo jutro rođeni i nemamo misli, znanja ili osećaja o tome što nas čeka, već hrlimo ka ponoru novih mogućnosti. Probuđeni smo znanjem, ali i ne i sveznanjem. Živimo ovaj život kao da u nama postoji znanje o svim prethodnim koje smo disali i zbog toga smo pametniji, ali ne i blokirani sećanjima koja nam naviru. Sada znamo bolje, te radimo bolje. Sve što nas je kočilo, dajemo mu gas da se raspline, otisne, nestane, raspraši, zapali. Strahu smo pogledali u oči i zagledali se u dubine naših zenica, u čitav okean mogućnosti. Strepnja od ovozemaljskih dešavanja igra je za alchajmere, ne za alhemičare. Mi smo tu da se ostvarimo, a ne da ostarimo. Da se prisetimo šta veseli našu dušu i rasteramo sve maje, magle i senke – obrise naših lažnih veličina.

Strepnja, naime, treba da obavi jedan pozitivan zadatak, treba da uđe u našu dušu i pretraži sve, rastera sve ono konačno i sitničarsko iza nas. Pomoću strepnje možemo postati slobodni da se prema našoj slobodi odnosimo pozitivno, možemo postati učenik mogućnosti. Rezultat je jedno novo stanje u kojem strepnja ne može tako lako da izbaci čoveka iz koloseka, kao i život koji se čini interesantnijim, jer svaki, pa i manji događaj, ima značenje. Čak i situacija u kojoj se ništa ne dešava postaje zanimljiva, pa tako ako postavimo čoveka, učenika mogućnosti, usred najdosadnije pustare, gde se gotovo ništa ne događa, gde je najznačajniji događaj kada tetreb proleti, on će sve doživljavati punije, tačnije, dublje nego oni koji su u centru dešavanja, nego onaj kome se aplaudira na pozornici svetske istorije, a koga nije oblikovala mogućnost, Kirkegor.

Vrlo je važno da izbori koje pravimo budu naši. Da život koji živimo nije klijentov, mamin ili tatin, našeg partnera. Da znamo koji su naših prioriteti i šta je nama važno. Da merimo uspeh prema skali onoga zbog čega smo radosni. Da kreiramo život čija će nuspojava biti sreća. Da u svojoj okolini imamo i kritičare koji će nas usmeravati ka futurističkim i boljim verzijama nas samih. Da se ne plašimo da se ponovo rodimo. Da znamo da ništa ne kontrolišemo. Da smo mali, a veliki. Da se ne bojimo da se bojimo. Da ne idemo od, već ka. Da budemo zadovoljni kada smo zadovoljni. Da se ne povinujemo našim osećanjima ili mislima. Da svesno gledamo, činimo i radimo. Da ne zameramo sebi i da sebe potapšemo po ramenu. Da padnemo i ustanemo. Da igramo glavnu ulogu u svom životu.

U našoj prirodnoj nedužnosti, mi ne mislimo na to da imamo izbor, radimo sve onako kako bi trebalo da se radi, kako smo naučili da treba, kako drugi rade, kako se od nas očekuje i kako mislimo da moramo. Mi zato nemamo jasnu svest o tome šta sve možemo, o svemu što je moguće i o ovom otvorenom ponoru mogućnosti koji je sloboda i zbog kojeg imamo vrtoglavicu i osećamo strepnju. Ali strepnja je naš uznemiravajuć osećaj slobode, u strepnji mi naslućujemo slobodu, a ta slutnja je osnovnija i prethodi misli, razumevanju ili znanju koje imamo o našoj slobodi, Kirkegor.

What if today was your first day on Earth? Da li biste se svemu oduševljavali i čime biste se vodili? Jer brige su u prošlosti, budućnost ne znamo, jedino što imamo je sada.

Šta da nema straha? Šta bismo tada radili?

Idite sada i radite to.