Verujmo životu da ima plan za našu zavrzlamu
Ozbiljna vremena iziskuju ozbiljnu tišinu. Mir. Pa akciju. Zapišimo naš problem, uzmimo upaljač i dopustimo mu da gori. I izgori. U plamenu mogućnosti vidimo ponor mogućnosti. Sve što je trebalo da nestane, izgorelo je. Gotovo je. Tako i sa našim životom. Ne sviđa nam se naša priča, zapišimo ju i dopustimo joj da je zameni novo poglavlje.
Zašto je važno spaliti neke mostove? Ili sebe na nekim mostovima? Krenuti svaki put ispočetka. Otići kao dašak vetra ka novim kamenitim putevima i cvetnim stazama. Upoznati drugačije ljude i istražiti nepoznata mesta. Napraviti bolju verziju sebe. Postati Zorba Buda u novom segmentu našeg života. Kupiti ruho u kome ćemo polako postajati futuristička verzija nas samih. Ne bojati se reforme i reinkarnacije u ovom životu. Žveti nekoliko života u jednom. Bar tri u jednom – kad može kafa, možmo i mi.
Zato što smo određeni period proveli štiklirajući ili precrtavajući obaveze koje bi nas dovele do tačke u kojoj ćemo biti ono što smo želeli, ne znači da smo stigli do krajnje destinacije i da ne treba opet postaviti ciljeve i petogodišnje vizije. Bez obzira na to što što će možda postojati šansa da kada se popnemo na novi most, opet poželimo da se ponovo rodimo.
Tek kada pređemo određeni put, shvatimo da ne postoji momenat u kome smo postali ono što smo želeli kada smo bili mali. Mi stalno postajemo. Ne postoji konačan trenutak u kontinumu života kada prestajemo da se razvijamo. Odrasli to nisu znali kada su nas pitali šta želimo da budemo kad porastemo. Kako ni mi nismo znali tajne koje sada znamo, odgovarali smo im jednom rečju, ne znajući da život nije jedna reč. Zato bi moj odgovor sada bio sve i niko. Sve i ništa. Uvek i zauvek. U svemu i nigde. Out of nothing comes everything.
Međutim, da bismo mogli svaki put da porodimo samog sebe, potrebni su nam tišina i mir. Ispitati sebe ka čemu ovaj put treba težiti. Gde se krije naše uzemljenje i ka čemu treba da cvetamo. Koji vetar će odgovarati našoj ruži. U kom delu sveta se krije najpovoljnija klima za naše bogatstvo. Ko su ljudi koji nas najbolje zalivaju – dajući nam onoliko koliko nam je potrebno i kada nam je potrebno.
Kada oslušnemo sebe i shvatimo šta mi želimo, tada možemo ići ka onome šta nam treba. U tom trenutku počinjemo da trošimo energiju na ljude, stvari i događaje koji nas osnažuju. Tek tada kreiramo novi svet iz novog ja. Kako? Tako što ćemo provoditi vreme sa sobom. Tako što nećemo slavu tražiti u drugim ljudima. Tako što ćemo postati svesni da je naše vreme na Zemlji ograničeno i da energiju nemamo za sve. Postavićemo prioritete u odnosu na ono što želimo da postignemo u našem životu. Reći ćemo NE onome što nije naše, niti na nama. Usudićemo se da se ne krijemo iza šminke, odeće, ljudi i događaja. Bićemo ono što jesmo u datom trenutku, jer sada znamo da je to ok.
Idemo ponovo, postavimo nove ciljeve i čekiramo nova razdoblja. Ali ovaj put krećemo da se zabavljamo na tom putu. Ne dokazujemo nikom ništa, pa ni sebi. Samo se igramo. Verujmo u nemoguće, jer sve je moguće.