To je samo vetar, šapuće mi on.
A možda je čitav Univerzum, grlim ga ja.

Magiju Univerzuma najbolje spoznajemo kada ništa ne razumemo. Ponajviše sebe u prostoru i vremenu. Kada ne znamo gde smo, koji jezik se govori, koja načela poštuju, običaji uvažavaju. Kada samo postojimo i osluškujemo svet oko nas i u nama, ni ne pokušavajući da ga uobličimo. Puštajući vetar da duva u pravcima u kojima se uputio.

Životno čudo se dešava kada se ukrste dve istorije, dva načela i hiljadu ljudi pre nas. U nama i kroz nas. Na mestu gde oboje izlazimo iz zone znanja, jer se nema šta shvatiti, na redu je voleti.

-Hajde da kupimo vinho verde, odemo sa druge strane Lisabona i gledamo ga izdaleka, dok smo još u njemu, ljubim ga ja i govorim mu u postelji kupljenoj samo za nas.

-Hmmm, a pre toga te vodim u napušteni hotel u kome se vidi sve ono što se često ne gleda. Spremi se, jer ima dosta uspinjanja i prepreka, govori mi, praveći doručak u kuhinji, na portugalskim pločicama.

-Obući ću najlepšu suknju i obojiti krive staze, prelazi preko mog jezika dok moja stopala dodiruju stazu po kojoj on hoda svaki dan.

-Nisam ni sumnjao da ćeš pokušati da od svega napraviš priču. Da dodam cimet u kašu?

-Dodaj sve i ništa ne oduzimaj.

Život ume biti poetičan na broken portugalskom, ali sa sastavljenim ljudima. Kada više razumete jedno drugom energiju, nego što je ikada možete očitati kroz reči. U trenucima kada sve drugo i različito kod nas samih, postaje jedinstvo u nama samima, kroz nas same. I kada svaki trenutak pamtite, jer osećate prolaznost prašina koje su se skupile jednog proleća u Lisabonu. Samo da bi se čestice nakon toga vratile celovitije svojim kućama.

Nema veće slatke patnje u trenutku sreće kada vi želite da do kraja spoznate njegov svet u njegovom svetu, a kada on vaš svet poistovećuje sa svojim, jer se u njemu nalazite. Dok muzika svira njegov ritam. Stvarajući neku novu paramelodiju za procep u vremenu u kome smo se sudarili. U kome smo došli spremni i bili svesni da je to taj trenutak.

-Možda si u pravu, verovatno je samo vetar, govorim mu ja, probijajući se kroz njega.

-Nikada nije ovako duvalo u Lisabonu. Sigurno je Univerzum stvoren samo za nas.

On mi pruža ruku da se popnem, a ja osećam da je bogatstvo viđati se sa strancem. Tada se najbolje susretnem sa sobom. Sa naučenim, doučenim i prirodnim. Pa prilagodim sebe izvornoj sebi, jer drugom ipak treba objasniti navike stečene sudarom istih DNK. I najčešće treba odustati od ideja u glavi, kako nešto treba jer je tako bilo. Divota. Ako znate da je uvažite.

Ja sam o meu deus znala. I dopustila. Te se iz korena promenila. A zapravo se vratila izvornoj sebi. Na trgu u Lisabonu, u Alfami, u reci, u okeanu svega što volim. Slučajući njegov bluz i odbacujući moj protivprirodni blud. Ekstaza.

-Dolaze ti tvoji, šta ćeš im prvo pokazati u Lisabonu?

-Sebe, smešim se ja.

-A mene?

Kada bi samo znao da se Lisabon ne može odvojiti od njega. Oni su za mene jedno. Isprepleteni kao da ne bi ni postajali jedan bez drugog.

Ovo je trg na kome smo mi šetali. Ovo je park u kome smo se prvi put poljubili. Ovo je plaža gde sam videla njegov ožiljak. Ova zgrada, tu smo išli na žurku. Bila bih najgori vodič na svetu.

Da nema drugih ljudi u gradu, mislila bih da se njegova energija tako prostire. Brdovito, ali lako. I da je svaka zgrada i svaki park stvoren samo za nas i našu ljubav da se materijalizuje. Stvarajući ličnu istoriju na trgovima svemira. Sudarajući svetove koji su znali da će postojati u određenim ambijentima i sa rokom trajanja. Jer nekim ljubavima nije suđeno da izađu iz nekih krajeva, krajevi su tu samo da nas poneguju, zagrle i puste dalje. Bogatije jednom ljubavi i tužnije zbog još jednog gubitka.

Ljubav nastaje dok nestaje.

Ustala sam u četiri ujutru da bih krenula na let za Beograd. I dugo nisam mogla da se podignem iz kreveta od težine koju sam nosila u srcu. To mi se nikada pre nije desilo. Ali mi se ranije nisu desila ni godišnja doba u Portugalu. I znala sam da sve ono što se odigralo bilo je tu da prođe. Da osnaži moja krila i osvesti moje želje. Na putu za neki lepši svet.

Kada dobijemo takve darove od Univerzuma, na nama je da pustimo vetar da duva u smeru u kome je krenuo od nas, dopuštajući spoznaji da zna da se vetar ne može uhvatiti, niti uobličiti. Da se on može samo udahnuti i inkorporirati, ako imamo dovoljno veštine u nama. Ako smo spremni. A ako nismo, on će krenuti dalje, zbunjujući druge da li je samo strujanje vazduha, ili se zapravo dešava magija.

A bila je magija.

A da li se desilo, samo Lisabon zna.