Kada ste poslednji put revidirali standarde koje živite? Da li ste u proteklih godinu dana seli i postavili sebi pitanje da li ja živim po svojim ili tuđim merilima? Ko sam u ovom trenutku, a šta želim biti? Živim li svoju prošlost ili budućnost?

Ono što te je dovelo dovde, neće te odvesti tamo.

Mi živimo standarde koje smo, ili postavili za sebe, ili usvojili od drugih. Oni su takođe mogli nastati zbog situacija u kojima smo se našli, ili uslova u kojima smo živeli. I to je ok. Standardi su tu da ih menjamo, podižemo i koristimo kao osvrte na ono gde smo i kuda idemo. Dok god nam služe, dobri su. Dok pomažu našoj transformaciji, odlčni su. Dok god ih prepričavamo iznova i iznova, očekivajući sažaljenje ili opravdavajući svoj život i njegove posledice, oni nas usporavaju, te postaju štetni po naše izbore.

U onom trenutku kada ih više nismo svesni, niti mislimo da je nešto moguće promeniti u našem životu, tada mi više ne upravljamo njima, već oni nama.

Nakon toga sledi sledeća jednačina: minimalni standardi, minimalni ishodi, maksimalna očekivanja. Maksimalno na kvadrat razočaranja. Kada stavimo na papir, zvuči sumanuto i totalno neočekivano da takav život živimo, jer sigurno takav život ne sanjamo. Ni u najluđim snovima.

Zato sam rešila da se pozabavim svojim minimalnim standardima – šta su oni, kakvi su, gde se podvlači crta, a kada se izlazi na crtu. Čemu govorim da, čemu ne. I na kraju, šta ja mislim da ja zaslužujem?

Kako možemo saznati kakve standarde živimo? Onda kada pogledamo kakve metafore dišemo svakodnevno. Gledajući život oko sebe – porodicu, prijatelje, posao, dom, garderobu, muziku koju slušamo. Da li igramo salsu ili slušamo sevdalinke? Da li želimo da radimo u državnoj ili privatnoj firmi i šta te opcije znače za nas? Da li gradimo temelje doma ili rentiramo stanove, te stalno imamo „gazde“? Kakvu garderobu nosimo? Imamo li šefove? Kada idemo na odmor?

– Kada ideš na odmor?

– U avgustu. A ti?

– U dva.

Ovaj dijalog iz knjige Nindža od Japana sa Balkana, Marije Grujić Bepe me je podstakao da razmislim kada ja idem na odmor i kome sam dala dozvolu da mi da dozvolu.

Počela sam da se pitam u kojim trenucima preuzimamo stvari u svoje ruke, kada je a sada je stvarno dosta, gde počinju da žive snovi koje kreiramo u stvarnosti i u čemu je razlika između srećnih i ostvarenih ljudi i onih koji to nisu. Polako sam shvatila da se nijanse kriju u sledećem: na šta pristajemo, za šta odustajemo i kada odlazimo, ne pokušavajući da nađemo logiku – duboko shvatajući da je porcija koju smo dobili suviše mala za nas?

To je trenutak u kome se više ne pitamo zašto mi i zašto baš nama, već dopustimo da se stvari odigraju za sebe i od sebe, da nam se uloge predstave, zaplet prikaže, i kraj odigra pred očima, bez našeg stupanja na scenu. Jer sve je ionako predstava, na nama je da izaberemo da li u konkretnoj želimo da igramo. Ili sedimo. Statiramo ili igramo glavnu ulogu. Ili odemo kao da ničega za nas ni nema. Leave the table when love is no longer served.

Ali kako da prepoznamo šta nam se služi i šta svakondevno varimo? Ili još važnije, da li je to minimanlo ili maksimalno? Možda tako što ćemo se odvojiti od uloga koje svakodnevno igramo. Tako što ćemo sebi kreirati detoks od sebe, za svoje telo, glavu, srce i dušu. A kada se odvojimo od dnevnih briga i radosti, videćemo šta treba da ostane, a bez čega bi nam bilo bolje. U tim trenucima ćemo pogledati u oči našim standardima i zameniti ih ako nam više ne služe, a zatim kupiti sebi vaučer za nove. I dozvoliti sebi da nas život iznenadi, jer smo spremni da sebe iznenadimo, kreirajući za sebe maksimalne standarde, maksimalne ishode i minimalna očekivanja.

Danas umesto što ćemo po navici srediti orman ili kuhinju, možemo sesti i srediti sebe. Tu uvek ima posla.