Ako znamo da imamo određen broj minuta, da li bismo danas radili ono što radimo? Da li bismo verovali u šta verujemo? Živeli kako živimo? Voleli kako volimo? Da li bismo se zaista svađali sa bratom svojim? Ili bismo ga pozdravili osmehom, znajući da nikoga od nas neće biti za sto godina. Bar ne u ovom obliku.

Kada se zavrtim u svojoj glavi pa mislim o svim trebanjima, moranjima i htenjima, nešto najlepše što mogu da vidim u Vijetnamu, jesu monasi koji hodaju bosi pored puta, u potpunoj meditaciji. Njihova realnost momentalno osveži moju. Svi ringišpili u glavi nestanu. Sve su to samo misli, a život je u savršenom redu.

Mi uvek živimo sebe. Tačnije, scenario koji smo preuzeli, malo iskreirali i rešili da isprobamo na sceni. Svi glumci, publika i inspicijenti su takođe naša kreacija. Ali vi to sada znate, jer nemamo više vremena za neznanje. Ili nesećanje. Ova godina očekuje porođaj novog čoveka. Koji je svestan da je srce najvažniji organ i koji jasno zna istinu. Zato je pitanje da li verujemo ili ne verujemo u nešto totalni je passé. Sada znamo da znamo.

Neobično je važno da spoljašnji život uskladimo sa onim što volimo i što nam prija. Da razumemo da su naši odnosi i karijere produžeci naše ličnosti i da se ne mogu posmatrati zasebno od nas. Da znamo da ne postoji ništa što nas može zaštiti od života. Spasiti od smrti. Sačuvati od ljubavi i povezanosti. Ostaviti na Zemlji.

Samo čovek koji je svestan svoje smrtnosti, može biti slobodan.

Zato mnogo volim da pitam ljude da li veruju u život nakon smrti. Njihov odgovor o umiranju mi otkriva njihova uverenja o životu. Koliko cenimo smrt, toliko volimo život.

Ne radi se tu o hrabrosti da živimo život koji volimo, već o znanju šta se dešava kada krenemo da živimo sebe. Mi se ne bojimo uspeha, već susreta sa nama samima. Nakon što dopustimo da čudo uđe u naš život, tada sledi upoznavanje sa ličnim demonima. Kada nam je život skladan i u skladu, ljubavan i radostan, božanstven i ispunjen, tek tada se možemo u potpunosti susresti sa sobom i svim onim što smo doneli iz prethodnih života, ili naučili u ovom. To je takva prilika, kakvu većina sebi ne dozvoli da iskusi. Ljudi ne dolaze do te faze, jer je suočenje sa tamnim delovima nas samih najstrašnije. Strašnije je čak i od roditelja zbog kojih smo navodno ono što jesmo. Ili nismo. Čak i od šefova, malih plata i velikih političara. Čak i od države. Učitelja i uverenja. Partnera. Susret sa sobom je grandiozniji od bilo čega. I zato ga ne preporučujem tek tako, iako o tome najviše pišem. Jer ko zna šta sve krijemo od sebe.

Ali ako ipak poželimo da vidimo paletu sopstvenih boja, najbolje bi bilo da znamo da smo i sve i ništa. A zatim da napravimo da nam život bude pesma. Čudo je naše pravo. Udobno se smestimo, te pozovimo čudo na gozbu.

Zabavno je, probajte! Ali samo ako ste spremni.