Trenutak u kome smo se našli, zapadne ljude je podsetio da postoji i istok, koji, kako se čini, ipak zna tajnu tu. Koju? Ljudi su se tek zapitali kada su shvatili da ne postoji zapad i istok, da su to ljudske tvorevine, već da postoji svet, koji činimo svi mi.

Pitanja na koji način se Azija izborila sa virusom, postala su aktuelna tek pre dve nedelje, iako korona postoji još od sredine januara. Ljude koji su poželeli da pre mesec dana vide i dožive istok, savetovali su da ne dolaze ovde, ili da, po povratku u Evropu, ne posećuju svoje prijatelje i da im ne donose suvenire. Ah, kako to sad smešno zvuči. Fear of missing out je postao joy of missing out. Fine with me.

Iako će naučnici dokazno potkrepiti kako se Kina izborila sa virusom, mislim da dokazi više nisu ono što nam treba da bismo živeli, već nam srce ište poeziju radovanja. Žive mnogi, ali raduju se retki. Tako da, verujem, nije nam potrebno da znamo zašto smo u problemu, već kako iz toga možemo napisati knjigu, obojiti svesku ili otpevati pesmu. Revolucija koju nam 2020. godina donosi jeste da nas spušta iz glave u srce. Iz logike u estetiku i etiku.

Kakvo je stanje u Vijetnamu, naši prijatelji iz Srbije, znali su i pre moje prijateljice Nikoline i mene, koje živimo ovde – vrlo precizno nam savetujući šta bi trebalo da radimo. Šalile smo se nas dve i bilo nam je slatko to zapadno znanje koje nije imalo puno veze sa istinom, a još manje sa logikom, ali nismo želele da im rušimo iluzije, znale smo da će se ipak istok za to postarati.

-Vidiš, Sofi, sve ove zapadne ljude koji su došli ovde, samo da bi se navodno vratili srećniji u svoje udobne domove, ubeđujući sebe kako su ipak dobro, iako su nesrećni. Oni dođu ovde kako bi sebi potvrdili da imaju sve, i da je to preduslov za radost. A ti i ja nismo sigurne šta donosi sutra, ali zato živimo danas punim plućima, priča mi drugarica na branču u podne, jer život se slavi svaki dan i svud je Hollywood kada živiš svoje snove.

Vijetnam je zemlja od osamdeset miliona stanovnika koji život žive na sopstveni način. Iako vlada komunizam i kolektivno mišljenje, ovde ne postoji policijski čas, već savet vlade da ljudi probaju da se samoizoluju. Na internetu je postojalo glasanje da li deca treba da idu u škole – roditelji su odlučili da je ipak bolje sačekati. Pa ipak, život i dalje funkcioniše, najbolja kafa na svetu se i dalje pije, ljudi završavaju poslove, šetaju i vole. Pesma nije stala, ali jeste stao broj zaraženih ljudi. Tek kada se ne plašimo smrti, možemo da živimo život, naučila me je Azija. I to je jedan od recepata kako su se istočni ljudi izborili sa virusom – nije bilo mesta za panikom od smrti, jer i ona je deo života. Zahvalnost za sve što imaju i skromnost u željama je glavni sastojak istoka, koji bih svima preporučila da kušaju, sada kada kuvaju, čak i u svojim domovima. Nisam upoznala Vijetnamce koji žele da proputuju čitav svet, ma čak ni zemlje koje ih okružuju. I hvala im na tome, jer su me naučili da je život svuda i da nije potrebno konstantno upoznavati nove predele da bi se našlo ono nešto, a na kraju ne znamo ni sami šta. Znamo samo da smo konstantno jurili, na kraju uvek dobijajući ono što nas je čekalo gde god da smo se zatekli. Mi kreiramo svoj život je istina koja je tačna za mene, ali to takođe znači da ćemo tamo gde idemo, poneti ono što već imamo i dobiti ono što zaslužujemo. Zbog toga znam da Boga van sebe ne možemo pronaći. Makar i otišli na kraj sveta.

I zato verujem nema više univerzalnog puta ili saveta kako da se izborimo sa nečim što mori svet, jer morilo je i moriće. Ima samo to da spoznamo ko smo mi, ko je naša država, šta funkcioniše za naše pleme, a šta ne. Ne cveta svaka biljka svuda jer ne želi, već nema uslova za to. I zato ne možemo višehiljadito konfučijanstvo pokušavati da primenimo u dve nedelje, da bismo se izlečili od korone. Niti možemo da vijetnamsku izdržljivost uprkos svemu, implementiramo u mesec dana. Ljudi ovde praktikuju određene vežbe i meditacije i spremni su kada se desi nešto nepredviđeno, čuvajući znanje o tome, kada neprilika prođe. Vrlo često i najčešće veoma lako praštajući i ne kriveći bilo koga ili bilo šta, jer znaju da je Život stariji od nas i biće tu kada i nas ne bude bilo. I zato, hajde da se potrudimo da ga ne ostavimo gorim, nego što smo ga zatekli. I da sve što smo skuvali u ovih mesec dana, jedemo i pričamo i nakon što izađemo iz svojih kuća.

Prenoseći znanja našim potomcima da je bio jadan virus, koji nas je ozdravio…