Korozija ili kohezija?

Vazduh je hladan, ali Sunce jarko sija. Vreme u Srbiji je savršeno za tešku energiju koja kruži oko čoveka. Pojedinac nije prihvatio svoju sudbinu koju je već izabrao i zato mu je teško, to mu je i najteže od svega, jer ne shvata, zatočen između misli i drugih ljudi u kojima se i sam ogleda. Međutim vazduh razume, te seče teskobu, a Sunce grli. To je ono što svima nama na Balkanu treba, svež vazduh u kostima i Sunce na licu.

Šta mogu da dam, a ne šta mogu da dobijem – je mantra koja me vodi u ovom novom životu u kome sam rođena tek nedavno. Umrla sam i opet izabrala ono što sam i birala pre nego što sam ušla u telo. Setila sam se i molila da ne odem, sada kada znam. Ona zna. Vera je koketiranje sa životom i prvi je korak do ljubavne romanse. Znanje je ljubavna romansa. Znam šta mi je činiti, iako ne razumem svaki pojedinačni korak. Nisam sigurna ni u šta, sem u jedno i zato sam slobodna sama od sebe. Barem na neko vreme.

Kao novorođena, krstila sam se ronjenjem isprva ka svojim dubinama, te po Filipinima, Vijetnamu. Ronilac roni, gde god da ima vode. Kada vode nije bilo, uranjala sam i po manje egzotičnim mestima, kao što su zavisnost od emocija i potvrda, poverovala u neke opasne ideje i bila pomilovana ponovnim ronjenjem. Videla sam korale i grebene, plutala po vodi i pljuvački, ujedala sam i ujedali su me. Živela sam između straha i lepote, to sada znam, ali sam bila živa.

SVE MI JE BILO BOLJE NEGO DA NEŽIVA ŽIVIM SVOJ ŽIVOT.

Te sam našla lek u sopstvenoj kuhinji, razumejući Alhemičara, postajući jedan.

Mogla sam biti živa i bez spoljnih nadražaja – kohezije i korozije.

Ne želim da živim zanimljivim životom, želim da budem zanimljiva samoj sebi, izgovorila sam nakon što sam otplivala i sela da odmorim na vrelom kamenu.

Pazi šta želiš jer se to ostvaruje.

Vijetnam mi je na svom tanjiru ponudio još nešto osim ronjenja i izranjavanja – omogućio mi je da vidim kako izgleda kada čovek pliva, prihvatajući sopstvenu sudbinu. Čovek se može smejati i u oskudici, živeti dostojanstveno i bez sjaja, biti zahvalan i bez izgovorene reči. Pozvao me je i dao mi dopuštenje da otvorim u sebi predele za koje nisam ni znala da postoje. Učinio me je tradicionalnom i pomalo konzervativnom, to je ono dejstvo nakon leka – neželjeno ili poželjeno, videću kako se dani odvijaju. Tek tako, naprsno i odjednom, počela sam da se čudim ljudima koji biraju uživanje za cilj i da prođu što bezbolnije kroz život. Ko su ti ljudi i otkud mene među njima? Postalo mi je strano sve ono što sam i sama volela i gajila.

Ah, zar je već došao novi talas, sada kada sam naučila kako da surfujem, bez obzira na veličinu talasa i temperaturu vode, pomislila sam kada mi je mali prst na nozi dotakao novu vodu. Možda sam dugo odmarala na užeglom kamenu.

Da, došao je, znala sam čim sam se cela vratila u dubinu tamno zelenog Južno kineskog mora, jer sam videla da stil kojim sam došla, neće biti i stil koji će me dovesti do kopna.

Nisam ni znala da se sve može tako brzo odigrati, razmišljala sam dok sam se davila i ujedno učila kako ponovo da plivam. Transformacija ponekad izgleda kao da pokušavate da krstite mačku. Moj um nije želeo te munjevite promene jer je procenio kako nisu najbolje za njega. Sladak je, ali mu ne dajem šećer i brašno, kako ne bi narastao i odveo me u pećine teških mentalnih konstrukcija. To sam naučila težim putem – nešto dobiješ, nešto daš.

Između korozije i kohezije, nestalo je sve staro. Južno kinesko more me je ogolitilo i nasukalo na nepoznatu obalu znanja. Ne osećam ništa, samo se sećam. Da biram. Kokreiram. Živim. Ne strahujem. Ne robujem. Budem – jer u ovim vremenima je i to dovoljno.

Skini se, ostavi sve u moru i ne vraćaj se ni sa čim osim sa mineralima koje ćeš deliti i davati i sebi i drugima.

Nekim ljudima je zadatak i da samo održavaju frekvenciju.