U poslednje vreme sve češće razmišljam o tome koliko je neobično i neverovatno da su naše duše izabrale da se rode devedesetih u Srbiji. Od svih zemalja i godina, mi smo rešili da budemo ljubav, prvo dete, drugo dete, osmeh, sreća, pauza, nesebičnost, i to u okruženju u kome je toga u tom periodu možda najviše nedostajalo. Zbog toga sve češće verujem koliko je naša uloga od starta bila velika. Samo da su to znali naši preci… Da nam prenesu i tu snagu, a ne samo strahove. Mislim da bismo mnogo ranije kao generacija odlučili da je život lep. I da, iako je važan taj krov nad glavom, zbog koga navodno treba da ćutimo čitav vek, ipak je Život mnogo veći od te glave. A i krova. I od veka. Ali šta je tu je, trebalo je iskusiti i proći kroz različita iskušenja, tuge, boli i lepote. Samo zato da bismo mogli da razumemo svoje. I na kraju sebe.

Sam sebi stojiš na putu.

I to je jedna velika istina. Ali to ja na našem putu se sastoji i od naših roditelja, predaka, kolektivne svesti, kulture, religije, raznih učenja. Zato su promena toka, napuštanje partnera, davanje otkaza, dizanje kredita, prodaja omiljenih stvari, ostanak u stranoj zemlji, i još hiljadu raspletenih niti u nizu samoostvarenja, zapravo spremnost da se u jednom životu stvori čitav novi svet i promeni čitav genetski kod zapisan još od Seoba. I ja nam na tome čestitam. Kako god bilo. I šta god se desilo. Za to nije potrebno samo hrabrosti, već i spremnosti. Da nas ne razumeju najvoljeniji i da sopstveno pleme stvorimo iznova. I iznova. Ako treba. Možda na drugom kraju grada… Ili na drugom kraju sveta.

I zato je važno da razumemo, da ono što je deci devedesetih prirodno, zbog toga naši stari piju bensedine… Ali i da ukoliko ostanemo u onome što je našim starima prirodno, mi krećemo da konzumiramo razne ne-tako-lepe i ne-smirujuće supstance. Ili se u nama javlja želja da živimo samo za diplomu. Daj i doktorat, šta drugo da radim… Ili daj bilo koji posao. Za bilo koju sumu. Pa potom da jedva čekamo da zatrudnimo da se na par godina spasimo tog posla. I te direktorske pozicije. Kontrolisanja svega. Iako znamo da nema nikakve kontrole. I da se samo igramo.

A da bismo to mogli da razumemo, čini mi se da je važno da stanemo. Da nas ne bi obmanuli kako smo nezamenjivi. I kako je naš doprinos veći i od same organizacije. I od samog predsednika. Pa da poverujemo kako svoje frustracije možemo da izlečimo poslovima kojima radimo ili pozicijama na kojima smo se našli. Toliko da poverujemo da nemamo lični život. Da nam svaka priča počinje sa kolegom. I završava se sa kolegom. Zato je važno setiti se na vreme, koliko je naša uloga velika… Ako dopustimo, može biti i megalomansko ogromna. Koja je tu da se realizuje na sopstveni način i učini da se istorija ne ponavlja.

A granica između toga, da se istorija ne ponavlja i da se istorija učvrsti, je jako mala. Zato treba preispitati sve što smo usvojili od naših predaka. Da ne bude da smo im poverovali i više i duže nego što je trebalo… Jer sam i to videla, a to je, čini mi se, i nesrećnije od onoga da smo poverovali tačno onoliko da živimo sa ograničenjima.

Sa druge strane planete, upoznala sam naše ljude, tu svoju braću i sestre devedesetih, koji su i više no što je trebalo poverovali roditeljima da je krov mnogo važan. I da se bez njega ne može. I da ako imamo to, ništa nam drugo ne treba. Pa su rešili da ostanu u Americi. Bez papira. Bez krova. Bez porodice. Veujući da je i taj život bolji nego onaj u Srbiji. Eh, kolike su naše zablude. Odvedu nas ka boljem životu, da bismo živeli tužnije nego naši stari. Samo da bismo shvatili… Da je naša uloga drugačije prirode. Da je na nama da razbijemo taj DNK. I da živimo punim plućima, gde god da smo. Sa papirima. Gde nas žele. Da stvorimo svoj raj. Da volimo koga želimo. Da napravimo posao iz snova. Da se venčamo iz ljubavi. Da dopustimo da dete dođe, a ne da ga planiramo. Da se ne igramo Boga. Da poverujemo iskreno i istinski. Verujem. A možda grešim. Sve je dozvoljeno, ako imamo granice. A ja se ovde ograničavam. I dopuštam… Da sam nešto propustila. I da mi je nešto promaklo.

I upravo je to blagodet, nas dece devedesetih… Što se ne plašimo da pogrešimo. Da damo otkaz. Da stvorimo novi put. Da se odselimo. Da pronađemo srednji put. Da menjamo. Da se menjamo. Da jogiramo. Da se okrenemo meditaciji. Zdravoj ishrani. Posnoj slavi. I ne, nisu to hirovi. Nije to hipsteraj. To su umeća. Da promenimo tok vekova u jednom životu. I zato je važno da se što pre osamostalimo. Zarađujemo. Da bismo to sve mogli da iskomuniciramo sa svojima. Da im pokažemo i krov nad glavom i posao koji volimo. I slobodu i porodicu. I crkvu i rejv. I ljubav i slatko NE. Jer smo potrebni jedni drugima. Da usvojimo mudrost i opreznost iz ograničenja i strahova, a da našim starima podarimo radost bezbrižnosti i moć sveobuhvatne promene. Jer, na kraju puta, put nije pređen, ako ga ne podelimo sa svojima… I ako zablude ne promenimo zajednički.

Hm, kad bolje razmislim, to je njima možda potrebnije nego nama. Jer mi to već imamo u sebi. Treba samo da poverujemo da smo mi ti koje čekamo. I da polako, ali sigurno otklanjamo sve ja na našem putu koje nam više ne treba. A i da pogrešimo, da li je to zaista važno, kada smo već krenuli na put? Pa dobro, čak i da se vratimo pod taj njihov krov nad glavom. I da opet krenemo da jedemo sarme. I gledamo vesti sa njima. Slušamo o Mici sa trećeg sprata. Nema veze. Jer sada neko drugi to sve radi. Put i shvatanje uloge koju imamo su nam dali enormno otkriće… Da je moguće. Ako ne danas, onda svakako sutra. A tu istinu i to shvatanje ćemo preneti dalje. I to je možda najlepše na našem putu Ratnika Čuda Života.