Jedino pravilo koje u poslednje vreme, istinski i posvećeno poštujem jeste da mi većinu vremena noge budu bose. To mi je postao jedan od najznačajnijih faktora u životu – prema kome biram gde živim, sa kim radim, koga želim da dodirujem ispod stola… Razumećete, treba o tome voditi računa. Zar naše noge zaslužuju da gaze po trnju, prašini ili drugima? Ne. Naša stopala vole da ih pustimo – po travi, plaži, zemlji, kancelariji, elegantno po drugoj osobi, da se popnu uz sve naše snove i zaobiđu neke naše mane.

Zamislite sve te prste zarobljene u mračnim kancelarijama bez imalo ljudskosti, laboratorijama u kojima se zapravo testiraju ljudi, u vezama iz kojih žele da istrče, hodajući po mestima koja nisu za njih krojena. Ne ide, nisu za to stvorena.

Bose noge koje žele da vode glasan život su stvorene da budu svoje na svom, dodirujući i ostale svoje na svom noge i svoja na svom mesta. Sve što je veštački, one će pokušati da preskoče, svaku negativnost da zaobiđu. Ili da je bar transformišu u neki egzotičan ples sa svemirom.

Jedna od stvari koju treba znati kada pustimo te naše fantastične noge da dišu, jeste da više nema sigurnosti omeđenoj u zidovima, burmama, državljanstvima. Na trenutke može da bude bolno, a ponajviše čudno, jer sve što su noge do tada znale ili bile učene da rade, jeste da budu tamo gde su rođene, na način na koji su stvorene.

I zato je bosim nogama neophodno dodati i kategoriju glasan život. Jedna bez druge ne mogu daleko da stignu… Ili bar ne na sopstven način. Čudnovat. Božanstven. Kosmički napunjen.

Ali jednom kada čovek krene… Priča se da može da stigne i do najtananijih delova svoga bića i da otkrije tajne svemira.

Čovek tada dobija nove kvalitete, ali da bi to dobio treba i da zna nove zakone po kojima funkcioniše univerzum koji se zove sa one strane. Noge koje ne znaju gde ne treba da zalaze, ispaštaju mnogo više nego one kojima se naređuje da nigde ne idu. Noge koje mogu slobodno da hodaju svetom, imaju važnu lekciju da savladaju, a to je da nema žala za prošlošću, ljudima, odlukama, stvarima, pričama i događajima. I da ne sme biti straha i šta ako. Već da je jedino neophodno kretati se… Kretati se. Ići i plesati. Ali i znati kada da se stane. Umeće, zar ne?

Harmonija je plesati između onoga što želimo i onoga što nam se dešava.

Život se stvara u svakom trenutku i svaki trenutak je kao stvoren za bose noge… I glasan život. Nema mnogo planiranja, a pogotovo nema onog “od sutra”, “kada ovo, onda ono”, jer bose noge vole da osete tlo pod nogama sada i da u skladu sa tim odluče kuda bi, šta bi, i sa kim bi.

A na putu, na putu će se već naći odgovori i stvoriti uslovi. Treba samo krenuti… Izuti gojzerice i nasleđene vunene čarapice i osetiti moć božanstvene energije koja nas je čekala sve ovo vreme.

A bose noge kada na put krenu… Ne treba zaustavljati. Znaju one kada stati. Ali i više od toga. Spoznale su kada otići. I kako na putu da plešu po kiši i igraju na Suncu.

Ah, a sa njima, ljudima koji se ne plaše da žive bosi, treba da naučimo kako da igramo. Do besvesti. Oh, da. Možda ne znamo kuda će nas sve odvesti, ali…. Kakva nas zabava čeka.